Page 347 - Albert Pike - Moral i Dogma

došla do naših ruku, je simbolika. To je bio način, kaže Serranus u Platonovom Simpozijumu drevnih
Filosofa, da predstave istinu određenim simbolima i skrivenim slikama.

Sve što se može reći a što se odnosi na Bogove, kaže Strabo, moralo je biti kroz iznošenje starih
mišljenja i priča; običaj drevnih je bio da obavijaju u enigme i alegorije svoje misli i razgovore koji
su se odnosili na Prirodu, pa ih stoga nije lako objasniti.

Kao što ste na XXIV Stepenu naučili, Braćo moja, drevni Filosofi su smatrali da duša čoveka ima svoje
poreklo na Nebu. To je bilo, Macrobius kaže, uspostavljeno mišljenje među svima njima; i oni su smatrali
da je to jedina prava mudrost jer duša, dok je zajedno s telom, uvek teži svom izvoru i stremi da se vrati
mestu sa kog je došla. Ona je boravila među fiksnim zvezdama, sve dok se, zave-dena željom oživljenog
tela, nije spustila i postala zatvorenik materije. Od tada, ona nema nikakvu drugu mogućnost osim sećanja,
i stalno stremi prema svom mestu nastanka i svom domu. Načini njenog povratka moraju se tražiti u njoj
samoj. Da bi se ponovo uspela u vis do svog izvora, ona mora da boravi i da se pati, u telu.

Misterije su prenosile veliku doktrinu božanske prirode i žudnju za besmrtnošću duše, pleme-nitost
njenog porekla, sjaj njene sudbine, njenu superiornost nad životinjama koje nemaju težnju prema nebu.
Ako su se duše uzaludno borile da bi izrazile svoju prirodu, upoređujući se sa Vatrom i Svetlošću - ako su
one pogrešile i prema svom stvarnom mestu boravišta i načinu svog spuštanja i puta kojim su se spuštale i
uzdizale jureći između zvezda i sfera, to su bili samo delovi Velike Istine stvoreni kao alegorije da učine

da ideja bude impresivnija i, takoreći, opipljivija ljudskom umu.

Dozvolite da, u cilju razumevanja ovih drevnih Misli, prvo pratimo dušu u njenom spuštanju. Sfere Neba

fiksnih zvezda bile su taj Sveti region i ta Elizijumska Polja, kao prirodno stanište duša i mesto na koje su
se one ponovo uzdizale, kada su se oporavile i vratile u svoju prvobitnu čistotu i jednostavnost. Iz tog
svetlosnog regiona, duše su kretale dalje na svom putu prema telu; na to odre-dište nisu stizale sve dok
nisu prošle kroz tri degradacije, označene imenom Smrt, i kroz nekoliko sfera i elemenata. Sve duše su
ostajale u vlasništvu Neba i sreće, dokle god su bile dovoljno mudre da izbegnu zagađenost tela i da se
sačuvaju od bilo kakvih kontakata s materijom. Ali, one koje su sa tog uzvišenog boravišta (u kojem su
kružile u večnoj svetlosti), sa žudnjom gledale na fizičko telo i ka onome što mi na zemlji zovemo život, a
koji je za dušu stvarna smrt; i one koje su gajile prema njemu potajnu želju - te duše, žrtve svoje požude,
postepeno su privučene ka nižim regionima sveta, samom težinom misli i zemaljskom žudnjom. Savršeno
bestelesna, duša se ne predaje odjednom velikom omotaču tela, već postepeno, malo po malo, sukcesivno
i neosetnim prelaskom, i u srazmeri kako se pomera, sve dalje i dalje, iz jednostavne i savršene supstance
u kojoj je prvo boravila. Ona prvo okružuje sebe telom sastavljenim od supstance zvezda; nakon toga,
kako se spušta kroz neko-liko sfera, večnom materijom sve prostijom, i tako se postepeno spušta u
zemaljsko telo; njen broj degradacija ili smrti postaje isti kao onih iz sfera kroz koje ona prolazi.

Galaksija, kaže Macrobius, se ukršta sa Zodijakom na dve suprotne tačke, u Raku i Jarcu, koje su
povratničke tačke putanje Sunca, i obično se nazivaju Kapije Sunca. Te dve tačke putanje, pre nje-govog
vremena, podudarale su se sa ovim sazvežđima, a u njegovo vreme, s Blizancima i Strelcem, zbog
precesije ravnodnevnice; ali znaci Zodijaka su ostajali nepromenjeni, i Mlečni put je prelazio u znaku
Raka i Jarca, ali ne u tim konstelacijama.

Kroz ove kapije, duše su morale da se spuste na zemlju i uzdignu ka Nebu. Macrobius kaže u svom San
Scipia - jedna je nazvana Kapija Čoveka, a druga, Kapija Bogova. Rak je bio prvi, jer su se duše
spuštale preko njega na zemlju; zatim sledi Jarac, jer su se preko njega uzdizale na svoja mesta

besmrtnosti i postajale Bogovi. Iz Mlečnog Puta, prema Pitagori, razdvajaju se pravci prema dominionu