Page 349 - Albert Pike - Moral i Dogma

neko vreme; jer kasnije, kada bude pročišćena od poročnih mrlja naku-pljenih tokom veze, ona ponovo
uspostavlja sve svoje privilegije i vraća se u svetlosno boravište svoje besmrtnosti.

Na njenom povratku, ona se oporavlja kroz svaku sferu kroz koju se uzdiže, a strasti i zemaljske osobine
otpadaju i ispadaju iz nje: Mesečeve - sposobnost da uvećava i umanjuje telo; Merkurove - obmane,
arhitekture zla; Venere - zavodničku ljubav prema zadovoljstvu; Sun;eve - strasti za veličinom i vlašću;
Marsove - hrabrost i neustrašivost; Jupiterove - tvrdičluk i Saturna - lažljivost i lukavstvo: i konačno,
oslobođena od svega, ona ulazi naga i čista u osmu sferu najvišeg Neba.

Sve to se uklapa u doktrinu Platona - da duša ne može ponovo da uđe u Nebo, sve dok je revo-lucije
Univerzuma ne vrate u njeno prvobitno stanje i pročiste je od efekata njenog kontakta s četiri elementa.

Ovo mišljenje o prapostojanju duša, kao čistim i nebeskim supstancama, pre sjedinjavanja s na-šim
telima koja nastaju i oživljavaju njihovim spuštanjem sa neba, potiče iz drevne antike. Savremeni Rabin,
Manasseh ben Israel , kaže da je to oduvek bilo verovanje Hebreja. Ono je bilo identično kao i kod
21
večine filosofa koji su prihvatali besmrtnost duše i stoga je ona prenošena u Misterijama; jer, kako
Lactantius kaže, oni nisu mogli da shvate kako je moguće da duša treba da postoji nakon tela, ako nije
postojala pre njega i ako njena priroda nije bila nezavisna od tog tela. Istu doktrinu su prihvatili većina
obrazovanih Grčkih Otaca, kao i mnogi Latinski. Takvo verovanje bi uveliko prevladavalo i u današnjem
vremenu, kada bi čovek uopšte mislio o toj temi i kada bi istraživao be-smrtnost duše koja uključuje

njeno prethodno postojanje.

Neki filosofi smatraju da je duša bila zarobljena u telu, pod kaznom za njene grehe učinjene u prethodnom

stanju. Kako su oni to usklađivali sa nesvesnošću te duše, u njenom prethodnom stanju ili sa grehom koji
je tada učinjen, ne objašnjava se. Drugi su smatrali da Bog, samo svojom voljom, šalje dušu da nastani
neko telo. Kabalisti su ujedinili dva mišljenja. Oni su verovali da postoje četiri sveta - Atziluth, Briah,
Yetzirah i Asiyah, svetovi emanacije, kreacije, oblika i materijalni svet, jedan iznad drugog i svaki
naredni mnogo savršeniji od prethodnog, u odnosu na njihovu pojedinačnu prirodu i prirodu bića koja ih
naseljavaju. Sve duše su na početku u svetu Atziluth, Vrhovno Nebo, boravište Boga i čistog i besmrtnog
duha. One koje se spuštaju iz njega i bez sopstvene greške, po Božjem nalogu, darovane su božanskom
vatrom koja ih čuva od zaraze materije i vraća ih na Nebo, čim je njihov zadatak izvršen. One koje su se
spustile dole kroz sopstvenu grešku, idu od sveta do sveta, neosetno gube svoju ljubav prema Božanskim
stvarima i za svoju samosvesnost; sve dok ne stignu u svet Asiyah, na koji padaju zbog svoje sopstvene
težine. To je čist Platonizam, zadeven sli-kama i rečima neobičnim za Kabaliste. To je bila doktrina
Esena, koji, kaže Porfirije, veruju da se duše spuštaju iz najsuptilnijeg etera, privučene telima i
zavodljivošću materije. To je, u suštini, bila doktrina Origena; i ona im je preneta od Haldejaca koji su u

velikoj meri izučavali teoriju Neba, sfera i uticaja znaka i sazvežđa.

Gnostici su odredili da se duša uspinje i spušta kroz osam Neba i u svakom od ovih postoje odre-đene
Moći koje se suprotstavljaju njihovom povratku i često ih vraćaju na zemlju, kada nisu u pot-punosti

pročišćene. Poslednja od ovih Moći, najbliža sjajnom boravištu duša, bila je zmija ili aždaja.

U drevnoj doktrini, neki Duhovi (zaštitna božanstva ili Genii) su bili zaduženi za sprovođenje duša u tela
kojima su namenjena i za njihov izlazak iz tih tela. Prema Plutarhu, to su bile dužnosti Proserpine i

Merkura. Kod Platona, bliski Duhovi su prisustvovali na rođenju čoveka, pratili ga i pa-zili na njega