Page 419 - Albert Pike - Moral i Dogma

Dakle, Masonerija ne veruje nijednoj neistini i ne podučava neverovanje ni u jednu religiju, sve dok ta
vera sama ne uruši svoje uzvišene vrednosti Božanstva, degradira Njega do nivoa strasti čovečanstva,
ospori veliku sudbinu čoveka, porekne dobrotu i dobronamernost Vrhovnog Boga, na-padne one velike
stubove Masonerije, Veru, Nadu i Milosrđe, ili podučavanje besmrtnosti, i ignoriše stalne dužnosti
Obreda.

Masonerija je poštovanje Boga, ali takvo da u njemu svi civilizovani ljudi mogu da se nađu, jer ona ne
prihvata da objasni ili dogmatski reši one velike misterije koje su iznad slabašnog.razumeva-nja našeg
ljudskog intelekta. Ona veruje u Boga i Nada se; ona Veruje, kao dete, i krotka je. Ona ne povlači mač da
primora druge da prihvate njena verovanja ili da bude srećna sa svojim nadama. I ona strpljivo Čeka da
shvati misterije Prirode i Boga Prirode, u budućem životu.

Najveće misterije Univerzuma su stalno prisutne oko nas; tako banalne i obične nama da ih ni-kada ne
primećujemo i ne razmišljamo o njima. Mudar čovek nam govori o zakonima koji regulišu kretanje sfera,
koje, sijajući u velikom krugu i okrećući se oko svojih osa, uvek jure nezamislivom brzinom kroz
beskrajni Svemir, dok mi, atomi, sedimo ovde dole i umišljamo da je sve ovo stvoreno zbog nas. One

nam govore o centripetalnim i centrifugalnim silama, gravitaciji i privlačenju i svim drugim zvučnim
terminima, izmišljenim da bi se sakrio nedostatak značenja. Postoje u Univerzumu druge sile, osim ovih
mehaničkih.

Zamislimo da su ovde dve malecke semenke, nebitno različite po izgledu, i dve veće. Dajte ih
obrazovanom Mudracu, Hemičaru koji će nam reći kako kiseonik sagoreva u plućima, da se biljke hrane
fosforom i ugljenikom, alkalima i silicijumom. Neka ih on rastavi na delove, analizira, izmuči na sve
načine koje on zna. Čist rezultat za svako od ovih je malo šećera, malo fibrinogena, malo vode -
ugljenika, kalijuma, natrijuma i sličnog - nebitno je šta sve.

Mi ih sve zakopavamo u zemlju i mala kiša ih ovlaži i Sunce sine na njih i tanani izdanak izbija i raste; i
kakvo čudo je taj rast - sila, moć, sposobnost kojom malo i slabašno izbija, da ga mali crv može odseći
jednim potezom vilice, izvlači iz zemlje vazduh i vodu, različite elemente koji su tako naučno
katalogizovani, s kojima ona povećava svoj rast i uzdiže se takoreći neprimetno prema nebu.

Jedno raste da bude vitko, nežno, nejakog stabla, meko na dodir, poput običnog korova; drugo je snažan
grm drvenastog tkiva, naoružan trnjem i dovoljno jak da prkosi vetrovima; treće je nežno drvo koje može
da uništi mraz i na koje cela šuma gleda s visine, dok drugo širi svoje grane i ne mari za mraz i led, ni za
sneg koji mesecima leži u njegovom korenju.

Ali, gle! Iz tvrde crne zemlje, bezbojnog vazduha i providne kišnice, hemija semena je stvorila boje -
četiri različite nijanse zelene koja oboji lišće što izlazi u proleće na našim biljkama, našem grmlju,
drveću. Nešto kasnije izlaze cvetovi - žive boje ruža, prelep sjaj karanfila, umereno crveni jabuke, sjajno
beli cvetovi pomorandže. Odakle dolaze boje lišća i cveća? Kakvim hemijskim pro-cesom su oni
izvučeni iz ugljenika, fosfora i krečnjaka? Ima li većeg čuda od pravljenja nečega ni iz čega?

Otkinite cvet. Pomirišite sjajni parfem; svaki je savršen. Odakle su oni došli? Kojom kombina-cijom
kiselina i alkala može hemijska laboratorija da ih stvori .
7

I sada s ona dva drveta dobijamo voće: rumene jabuke i zlatne pomorandže. Uberite ih - otvo-rite ih!
Tkivo i vlakna su potpuno drugačiji! Ukusi su potpuno drugačiji, a miris svakog od njih je drugačiji od
mirisa njegovog cveta. Otkud ukus i ovaj novi miris? Malo zemlje, vode i vazduha dovoljno je da se