Page 461 - Albert Pike - Moral i Dogma

je Otac stvorio svetlost i mrak, svet i sva živa stvorenja!

Haldejci, na njihovim ravnicama, su me obožavali, kao i Feničani, ti zaljubljenici u more. Oni su meni
izgradili hramove i kule i palili meni žrtve na hiljade oltara. Svetlost je njima bila božanska i oni su me
smatrali Bogom. Ali, Ja sam ništa - ništa; i Svetlost je kreacija neviđenog Boga koji je prenosio istinsku
religiju Drevnim Patrijarsima: Uzvišenu, Misterioznu, Apsolutnu.

Čovek je stvoren čist; i Bog mu je dao Istinu, kao što mu je On dao i svetlost. On je izgubio istinu i
pronašao greh. On je zalutao u dubok mrak; oko njega su zauvek plutali Greh i Sramota. Duša

koja je nečista, grešna i zagađena sa zemaljskim mrljama, ne može se ponovo sjediniti s Bogom, sve dok
se kroz dugo iskupljenje i brojna pročišćenja, ona ne išćupa iz starih nesreća; i dok Svetlost ne pobedi
Mrak u Duši i skine ga sa trona.

Bog je Prvi; neuništiv, večan, Nekreiran, Nedeljiv. Mudrost, Pravda, Istina i Milost, i Harmonija i Ljubav
su u njegovom Suštastvu, kao i Večnost i Beskonačno Širenje. On je tih i usklađen s Razumom i poznat
Dušama kroz sam Razum. U Njemu se iskonski sadrže sve stvari i iz Njega su se razvile sve stvari. Jer, iz
Njegove Božanske Tišine i Mirovanja, nakon beskrajnog protoka vremena, razvila se Reč ili Božanska
Moć; i zatim s njom, Moćan, ogroman, stalno delujući, nemerljiv INTELEKT; i iz Reči je razvijeno
bezbroj sunca i sistema koji sačinjavaju Univerzum; i vatra i svetlost i munjevita Harmonija, koja je
harmonija sfera i brojeva; i iz Intelekta, sve Duše i intelekti ljudi.

Na Početku Univerzum je bila samo Jedna Duša. On je bio Sve, sam s Vremenom i Prostorom i
Beskonačan kao i ovi.

— On je imao ovu misao: Ja sam kreiram Svetove i, gle! Univerzum i zakon o harmoniji i kre-tanju,
koji njime upravljaju, izraz su misli Boga, i pticu i zver i sve živo uz tog Čoveka: i svetlost i vazduh i
misteriozni tok i dominaciju misterioznih brojeva!

— On je imao ovu misao: Ja Kreiram Čoveka čija če Duša biti moj lik i ona če vladati. I, gle! Čovek,
sa čulima, instinktom i umom, koji razmišlja!

— Pa ipak nije Čovek! Već životinja koja diše, vidi i misli; sve dok nematerijalna iskra iz
Božjeg Beskonačnog Bića nije ušla u ljudski mozak i postala Duša; i gle!, Čovek Besmrtnik! Tako,
trostruk, plod Božjih misli, je Čovek, koji vidi i čuje i oseća; koji misli i rezonuje; koji voli i koji je u
harmoniji s Univerzumom.

Pre nego što je svet odrastao, prvobitna Istina je izbledela iz ljudske Duše. Čovek se zapitao: Šta samja?
kako sam nastao i odakle samjal I kudaja to idem? I Duša je, gledajući unutar sebe, želela da shvati da li
je to ja bila samo materija, njena misao i razum i njene strasti i sklonosti ili samo rezultati materijalne
kombinacije, ili materijalno Biće koje obavija nematerijalni Duh... i dalje je ona
želela, samopreispitivanjem, da sazna da li je Duh samo pojedinačno suštastvo, s izdvojenim
besmrtnim osećajem ili zanemarljivi deo Velikog Prvog Principa koji prodire u Univerzum i u beskrajnost
pro-stora, koji leluja poput svetlosti i toplote... i tako je ona tumarala dalje usred lavirinta grešaka i,

ona je izmislila beskorisne filozofe koji su se valjali u kaljuzi materijalizma i senzualizma i mahali
svojim krilima uzaludno u vakumu apstrakcije i idealnosti.