Page 566 - Albert Pike - Moral i Dogma

uredio Parmenides - prema kojem ništa ne nastaje iz onoga čega nema. Anaksagora sledi princip
Univerzalne Mešavine, u kojoj tvrdi da je sve pomešano sa svime. Zatim, drži se principa Konačne
Deljivosti, prema kojem ne postoje mineralne čestice materije - nema atoma. Konačno, prihvata princip
Predominacije, da svaki spoj materije pokazuje osobine materije koja je predominantna u njoj. Tako, ako
ima više vode od soli u mešavini, ljudi shvataju da je to voda; ali, ako ima više soli nego vode, oni
shvataju da je to so. Prema Diogenesu Laertiusu i Plutarhu, on je pobegao u Lampsacus zbog nesporazuma
s učenikom Perikleom. Anaksagora je čuven po tome što je uveo kosmologijski koncept Nous (Um), kao
jedine naredbodavne sile. On je smatrao materijalnu supstancu kao beskonačno mnoštvo nepromenlji-vih

osnovnih elemenata, smatrajući sva postojanja i nestajanja kao mešavinu stvaranja i odvajanja. Izvor.
Encyclopedia of Philosophy; Donald M. Borchert; Vol. I.; str.181.

14

Peripatetička škola u Grčkoj je bila filosofska škola. Njeno učenje je proizašlo iz učenja njenog
osnivača Aristotela, a Peripatetik je naziv za njegovog sledbenika. Škola je dobila naziv iz Peripatos ili

peripatoi (nepinaroi, kolonade) po Liceju u Atini gde su se njeni članovi okupljali. Slična grčka reč
peripatetikos (TiEpiTraTrjTiKoO se odnosi na šetanje, i zato je češće korišćen šetači. Po Aristotelovoj
smrti, nastala je legenda da je on bio peripatetik učitelj, da je on predavao dok je šetao - i naziv
Peripatetikos je zamenjen prvobitnim Peripatos. Škola datira iz 335. p.n.e, kad je Aristotel počeo da pre-
daje u Lyceumu. To je bila neformalna institucija. Njeni članovi su izvodili filosofska i naučna
istraživanja. Aristotelovi naslednici Ophrastus i Strato su nastavili tradiciju istraživanja filosofskih i
naučnih teorija, ali posle sredine III veka škola je počela da odumire, a oporavak je trajao sve do Rimske
ere. Kasniji članovi škole usmerili su se na očuvanje i komentarisanje Aristotelovih radova umesto da ih
razrađuju i proširuju, i škola je počela da odumire da bi nestala u V p.n.e. mada je škola nestala, a
izučavanje Aristotelovih radova su nastavili pripadnici škole tokom kasne Antike, Srednjeg Veka i
Renesanse. Posle pada rimskog carstva radovi Peripatetika su izgubljeni za zapad, ali su na istoku bili
ugrađeni u ranu islamsku filosofiju koja će imati veliku ulogu u oživljavanju Aristotelovih doktrina u

Evropi u Srednjem Veku i Renesansi. Izvor: A Dictionary of Classical Antiquities, Mythology, Literature
and Art; Oscar Seyffert; London; 1901; str. 67-70; 472.

15

Stoicizam je škola helenske filosofije koju je u Atini osnovao Zenon iz Citiuma početkom III veka p.n.e.
Naziv je na-stao od obojene Stoa (ili portika) u Atini, gde je Zenon držao predavanja. Stoici su mislili da

destruktivne emocije nastaju iz grešaka u donetom sudu, i da mudraci, ili lica s moralnim i intelektualnim
savršenstvom, neće podleći takvim emocijama. Stoici su se bavili aktivnim odnosom između kosmičke
određenosti i ljudskih sloboda i verovanjem da vrlina održava volju (nazvanu prohairesis) koja je u
saglasnosti s prirodom. Zbog toga, Stoici su prikazivali svoju filosofiju kao način života i smatrali su da
je najbolji indikator pojedinačne filozofije ljudi nečija filosofija, ne ono što on kaže - već kako se
ponaša. Kasniji Stoici, kao što su Seneka i Epictetus, naglašavali su da pošto je vrlina dovoljna za sreću
da su mudraci imuni na nesreću. Ovo verovanje je slično značenju fraze: stoički hladan, iako se smatralo
da fraza ne uključuje radikalnu moralnost. Stoici su smatrali da samo mudraci mogu biti smatrani potpuno
slobodnim i da su sve moralne devijacije podjednako neis-pravne. Od svog osnivanja, stoicizam je bio
popularan u Grčkoj i širom Rimske Imperije, uključujući i Imperatora Marcusa Aureliusa, sve do kraja
paganske filosofske škole 529.g. kada je po naredbi Justiniana I njihov paganski karakter
smatran suprotnim Hrišćanskoj veri. Izvor: Ihid, str. 604.

16