Page 561 - Albert Pike - Moral i Dogma

Sumnja, koja suštinski prethodi svim napredovanjima i otkrićima, mora da prati na svim nivo-ima
čovekov napredak. Njegov intelektualni život je večiti početak priprema za rođenje. Sposobnost
sumnjanja i preispitivanja, bez kojih bi ta upoređivanja i rasuđivanja bila beskorisna, po sebi je bo-
žansko preimućstvo razuma. Znanje je uvek nesavršeno ili je celovito samo u prikazu beskonačne trke u
kojoj otkriće umnožava sumnje, a sumnja vodi ka novom otkriću. Ponos nauke nije toliko u njenim
očiglednim rezultatima, već u njenoj poznatoj nesavršenosti i sposobnosti neograniče-nog napretka. Prava
religiozna filosofija nekog nesavršenog bića nije sistem vere, već, kao što je Sokrat mislio, beskrajno
traženje ili približavanje. Konačnost je samo drugo ime za zbunjenost ili poraz. Nauka se raduje

religioznom osećanju, bez rezerve, i razvija nedokučivu misteriju o Jednom Vrhovnom u eksplicitnom i
praktičnom Obliku, koji ne objašnjava Njegovo Suštastvo, koje je pot-puno van domašaja nama i više
nego što naše sposobnosti mogu da se uzdignu, već Njegovu Volju, i tako podstiče beskrajni entuzijazam
večnim akumuliranjem novih ciljeva za osvajanje. Mi smo odavno shvatili da je to znanje korisno,
počinjemo da shvatamo da je to moral i na kraju, shvatićemo da je on religijski.

Bog i istina su nedeljivi; znanje o Bogu je imovina zaštitničkih svetilišta istine. Srazmerno tome koliko su
misao i cilj pojedinca naučeni da se konformišu s pravilima ispravnog, propisanih od
Vrhovne Inteligencije, toliko će njegova sreća više napredovati, a svrha njegovog postojanja biti
ispunjena. Novi život se tako pokreće u njemu; on više nije izolovan, već je deo večne harmonije oko
sebe. Njegova greš-na volja je preusmerena pod uticajem više volje koja nju obaveštava i oblikuje na
putu njene prave sreće.

Moć čoveka da nasluti vidljive istine samo je uslovna privilegija; mentalna nadahnutost, poput fizičke,
prolazi kroz razređeni medij. Ipak, čak i kada je istina stečena takoreći kroz intuiciju, ona je bila prividna
ili barem nesavršena, opijena iznenadnim otkrićem, ona je uvek saopštavana kao pot-puna, pouzdana i
božanska. I, mada je ljudska slabost uvek morala da se vraća čistom i savršenom izvoru, otkrovenja koja
su nekad bila široko prihvatana i visoko cenjena zbog posedovanja suštin-skog sadržaja, ona su i
ovekovečila ne samo sebe već i masu izvedenih oblika slučajno povezanih s njima, dobijala su legalnost
pod njihovim imenima. Magle greške su se zgusnule pod senkama propisa, sve dok slobodna svetlost nije
ponovo rasterala noć vekova, spasavajući pravo bogatstvo iz praznoverja koje je trulilo i nestajalo u
njihovim dodacima.

Čak i Varvarima je Priroda otkrila moćnu silu i čudesnu mudrost, i stalno im je ukazivala na Boga. Nije
čudno što su ljudi obožavali nekoliko stvari iz sveta. Svet materije je otkrovenje straha za divljaka
Severnih podneblja. On se tresao pred svojim božanstvom na tronu od leda i snega. Munje, oluje,
zemljotresi preplašili su prostog čoveka i on je u neobičnom video božanstvo.

Velike stvari Prirode stalno su upućivale ljude da misle o svom Tvorcu. Alpi su veliki oltar Evrope,
noćno nebo je čovečanstvu bilo svod hrama, ozvezdan, i svuda naokolo sa upozorenjem da poštuje, da

ima poverenje i da voli. Sveti spisi za ljudsku rasu su propisi na zemlji i na Nebu. Ni jedan organ, ni
jedno Imaj Milosti ne dodiruje srce kao zvonko talasanje neizmerno veselih morskih ili okeanskih talasa.
46
Svake godine stari svet se zaodeva novom nevestinjskom lepotom i slavi Belu Nedelju (Uskrs), kada se u
lepo Proleće svaki grm i drvo odenu novom slavom. Jesen je dug dan Svih Svetih (1. novembar, kao dan
svih svetaca); a žetva je Misa Svih Svetih Čovečanstva (svih blagoslovenih). Pre nego što je ljudska rasa
krenula na dole, niz padine Himalaja, da bi zauzela Aziju, Haldeju i Egipat, čovek je obeležavao svaki
presudan trenutak godine, dugodnevicu i ravnodnevicu, i slavio verske praznike u njima. Čak i tada i uvek