Page 38 - Swami Shivananda - Bog postoji

Upanišadi, Narada koji je proučavao Vede, istoriju, nauku, filozofiju, lepe umetnosti, politiku i
veštinu ratovanja, priznaje da je on samo znalac spisa a ne i znalac Atmana, i da je stoga još uvek
zagnjuren u patnju. U obe ove Upanišade Švetaketu, sin Arunija, kojeg je njegov otac dobro
uputio u sve grane nauke, ispoveda se Pravahana Đajvaliju da ne poznaje tajne smrti i rađanja; a
u Čandogja Upanišadi, posle dvanaest godina izučavanja Veda, Švetaketu je još uvek
predstavljen kao neupućen u ono pomoću čega sve nečuveno biva čuto i sve nepoznato biva
spoznato.
Konačno, Mundaka Upanišada sažima ovaj opšti smer mišljenja kazujući da su sve četiri
Vede i šest Vedangi niže, sporedno znanje, dok je nadmoćno znanje ono kojim se spoznaje
Neuništivi, Večiti. Zbog toga nas Brihadaranjaka savetuje da ne izučavamo previše knjiga, pošto
to samo dovodi do malaksalosti, nego da negujemo Prađnu, intuiciju. Prezrevši učenost, tragalac
za Bramanom treba da postane sličan detetu. A to nas podseća na Hristovo poučavanje: «Ukoliko
se ne preobrazite, i ne postanete nalik maloj deci, nećete ući u Kraljevstvo Nebesko.»

Vrhunac Veda

Kasnije, kada je upanišadska doktrina o Atmanu, koja se prvo pojavila u krugovima Kšatrija
(vladara, upravitelja i ratnika), stekla uvažavanje Bramina (sveštenstva), i kada su je uprkos
njenom suprotstavljanju vedskom kultu bogova i žrtvovanja Bramini revnosno ispitali i ovladali
njome, Upanišade su postale Vedanta. Uskoro su Bramini poput Jađnavalkje postali ne samo
sledbenici i poznavaoci Vedante, nego su do krajnjih granica razvili Atmavidju (znanje o Atmi),
i Vedanta je proglašena vrhuncem Veda. U Jađnavalkjinom pitanju: «Pitam te za onu osobu koja
biva upoznata isključivo pomoću Upanišada», po prvi put se navodi da su Upanišade izvor
znanja o Bramanu.
Čandogja kaže da, dok su Vede nektar, Upanišade predstavljaju Guhja Adešu –
najtajanstvenije učenje. Mundaka na kraju rezimira ovu naklonjenost Upanišadama tvrdnjom da
oni koji su pomoću mudrosti Vedante pravilno dokučili prirodu Bramana bivaju oslobođeni posle
smrti. U Svetašvatari se navodi da se najdublja tajna iznosi na videlo isključivo u Vedanti. Ovo
gledište kasnije se iskristalisalo i, kako je to utvrdio Badarajana, od onda je postalo klasično.
Šankara, Ramanuđa i Madva su jednodušno i odlučno izjavljivali da se znanje o Bramanu može
steći isključivo putem izučavanja, meditacije i kontemplacije (Sravana, Manana, Nididjasana)
upanišadskih Mahavakji (uzvišenih reči).

''Via salutis''

Uz pretpostavku da je Brama-Đnana konačno sredstvo oslobođenja, mora da postoji ''Via
salutis'', blagotvoran način za njeno sticanje. Proučavanje Veda, žrtvovanje, milosrđe i
darežljivost, isposništvo i odsustvo želja su načini pomoću kojih Bramini nastoje da spoznaju
Bramana. U Kena Upanišadi se tvrdi da su isposništvo, samouzdržavanje, karma i Vede i
Vedange temelj Brama-Vidje. Pa ipak, žrtvovanja i milosrđe ne mogu sami da dovedu do znanja
o Bramanu. Jađnavalkja prezrivo napominje: «Šta su, najzad, žrtvovanja, do samo stoka?»,
misleći na klanje stoke. Žrtvovanja mogu čoveka da odvedu samo u svet seni, tj. među duše
pokojnika. Kako Mundaka tvrdi, budale su oni koji misle da vedska žrtvovanja i dobrotvorna
dela poput kopanja rezervoara za vodu i sličnog dovode do nekog naročitog dobra. Zbog toga je i
kralj Đanasruti, premda veoma milosrdan i darežljiv, ipak morao da sedi do nogu siromašnog
lutalice da bi stekao znanje o Bramanu.