Page 40 - Swami Shivananda - Bog postoji

Temelji religije leže u predstavama o Bogu, svetu i jedinki, i svi ostali njeni stepeni razvoja
nastaju iz razmatranja odnosa između ova tri metafizička principa. Vede, Upanišade, epovi,
Purane i Agame zasnovane su na otvorenom prihvatanju ove trostruke stvarnosti, čije postojanje
je usvojeno kao datost, kao stvar neospornog pouzdanja, odnosno neposredne intuicije i iskustva.
Međutim, istorija ljudskog roda pokazivala je tokom vremena nagoveštaje sve većeg skretanja i
udaljavanja od sposobnosti saznavanja stvari putem direktnog uvida ili doživljaja, uz
konstataciju da se psihološka istorija kreće ka sve većoj zavisnosti od čula i razuma kao jedinih
raspoloživih sposobnosti pomoću kojih se bilo šta može saznati. Autoritet svetih spisa ustupa
mesto logičkom ispitivanju i filozofskom istraživanju. I, dok je postojanje jedinke stvar
empiričkog iskustva u svakodnevici, a opažanje spoljnog sveta takođe sleduje kao nužna
posledica jedinke okružene životnom sredinom, raspoložive moći saznavanja odvojenog od
mogućnosti uvida i neposrednog iskustva našle su se na gubitku pri suočavanju sa takvim
problemom kao što je postojanje Boga.
Filozofi su najvećim delom bili racionalni tumači neospornosti religijskih vrednosti, premda
među filozofima nailazimo i na ateiste, agnostike, empirike, skeptike i materijaliste. Uza sve to,
osnovni pravac filozofskih disertacija držao se linije opšte saglasnosti o tome da postoji nešto
kao realnost koja transcendira svet, i čija priroda zahteva da bude upoznata i zasnovana na
čvrstim temeljima. Na Zapadu, Platon je bio prinuđen da prispe u svet ''Ideja'' kojim vlada ''Ideja
o Bogu'', svet iznad ovog empiričkog sveta čulnog opažanja, pri čemu se ovaj potonji tumači kao
senka bačena po sporazumu večitih ''Ideja''. Za Aristotela, Bog je Nepokretni Pokretač, prema
kojem sve gravitira kao da je privučeno moćnim magnetom, i svekolika raznolikost i materijalni
oblici stvari postepeno naginju ka tome da razviju suštinsku formu koja se oslobađa u rastućem
nizu evolucije forme, sve dok se Čista Forma, koja je Bog, ne dosegne kao krajnje otkriće
logičke filozofije. Kant poriče mogućnost spoznaje Boga putem poimanja i logičkog mišljenja,
smatrajući da sa stvarnošću po sebi ne može da se stupi u vezu preko čovekovih racionalnih
sposobnosti, koje su u svom funkcionisanju ograničene na fenomen prostora, vremena i
psiholoških kategorija kvantiteta, kvaliteta, odnosa i modaliteta. No, čini se da on i nehotično
dopušta postojanje nadpojavne stvarnosti, stvari-po-sebi, kada poriče mogućnost njenog
saznanja. Hegel se bavio procesom rasuđivanja i izložio ga kao opšteprožimajući princip koji se,
pomoću postupaka afirmacije, negacije i sinteze, postepeno podiže do sve uzvišenijih formi
sinteze znanja sve dok se ne postigne Konačna Sinteza, Apsolut.
Postojanje Boga bilo je intrigantna tema koja je zaokupljala umove filozofa u svim epohama:

1. Smatralo se da ideja o Bogu istovremeno podrazumeva i ideju o beskrajnosti, a takva ideja ne
može da se pojavi ni u čijem umu ukoliko beskrajnost zaista ne postoji. Misli ne mogu da
nastanu iz vakuuma. Svest ne može da ima svoje omeđeno mesto; njeno carstvo je beskonačnost.
Ideja o Bogu kao o savršenom biću treba da se smatra za dovoljan dokaz, ontološki, za
postojanje realiteta koji je Bog.

2. Pored toga, primećeno je da je sve na svetu ispoljenje nekog pozadinskog uzroka, tako da se
može smatrati da svet u celini – koja pokazuje prirodu posledice usled njegove prolaznosti, kao i
težnju ka daljem razvitku – može da se objasni jedino polazeći od uzroka koji se nalazi iza njega,
a koji ne može da bude prolazan ni podložan procesu evolucije. Evolucija je stremljenje ka
prerastanju sebe i dospevanju u viši poredak stvari, tako da bi evolucija sama po sebi bila
besmislena ukoliko se ne bi okončala postignućem koje je njena svrha. Kosmička evolucija je
objašnjiva jedino preko egzistencije kosmičkog Boga koji nije prouzrokovan ničim što bi mu