Page 4 - Albert Camus - Stranac
P. 4
Iza naših leña, razgovori su ponovo oživeli. Čovek bi pomislio da to mali
papagaji toroču. Na vratima jedne omalene zgrade upravnik me ostavi.
»Napuštam vas, gospodine Merso. Stojim vam na raspolaganju u svojoj
kancelariji. U načelu, sahrana je odreñena za deset sati. Mislili smo da ćete na
taj način moći da čuvate pokojnicu. Još nešto: vaša majka, kanda je izražavala
želju svojim drugovima da bude sahranjena po verskom obredu. Preduzeo sam
sve što je potrebno. Želeo sam samo da vas o tome obavestim.« Zahvalih mu.
Mada nije bila bezbožnica, nikada za života majka nije mislila na veru.
Uñoh. Bila je to vrlo svetla, belo okrečena dvorana, pokrivena šarenim staklom.
U njoj je bilo stolica i nogara u obliku slova X. Na dvama u sredini nalazio se
poklopljen mrtvački sanduk. Videli su se samo ovlaš utaknuti sjajni zavrtnji,
koji su se isticali na daskama premazanim mrkom bojom. Pored sanduka stajala
je bolničarka — Arapkinja, u beloj odeći sa svilenom maramom živih boja na
glavi.
U tom trenutku pojavi mi se iza leña vratar. Mora da je trčao. Malo je mucao:
»Pokrili smo je, ali treba samo da odvrnem zavrtnje da biste je mogli videti.«
Približi se sanduku, ali ja ga zaustavih. Reče mi: »Nećete?« — Odgovorili:
»Ne.« — On zastade, ja se zastideh, jer osetih da nije trebalo da mu to kažem.
Odmah zatim pogleda me i upita: »Zašto?« — ali ne prebacujući mi, već kao da
se za nešto raspituje. Odgovorih: »Ne znam.« Sučući svoj beli brk, reče ne
pogledavši me: »Razumem.« Imao je svetloplave oči i malo crvenkastu boju
lica. Dade mi stolicu, a sam sede malo iza mene. Negovateljica ustade i uputi se
prema izlazu. U tom trenutku vratar mi reče« »Ona ima rak.« Kako nisam
razumeo, pogledah bolničarku i primetih da ispod očiju ima zavoj koji joj je bio
obavijen oko glave. U visini nosa zavoj je bio plosnat. Na licu joj se video samo
beli zavoj.
Kad ona izañe, vratar reče: »Ostaviću vas sama.« Ne znam kakav pokret učinih,
ali on osta stojeći iza mene. Smetalo mi je ovo prisustvo iza leña. Prostorija je