Page 6 - Albert Camus - Stranac

Odjednom mi reče: »Znate, prijatelji vaše gospoñe majke takoñe će doći da je

noćas čuvaju. Takav je običaj. Treba da donesem stolice i crnu kafu.« Upitah ga

da li se može ugasiti jedna sijalica. Zamarao me je blesak svetlosti na belim

zidovima. Odgovori mi da ne može. Instalacija je tako ureñena: sve ili nijedna.

Nisam se više osvrtao na njega. On iziñe, vrati se i rasporedi stolice. Na jednu,

oko ibrika s kafom, poreñao je šoljice. Zatim sede prema meni, s druge strane

majke. Okrenuta leñima, negovateljica je takoñe stajala udno prostorije. Nisam

video šta radi. Po pokretima ruku, mislio sam da plete. Bilo je tiho, kafa me je

zagrejala, a kroz otvorena vrata ulazio je miris noći i sveća. Mislim da sam malo

zadremao.

Neko šuštanje me probudi. Kad otvorih oči, prostorija mi se učini još bleštavija

od beline. Preda mnom nije bilo ni senke, i svaka stvar, svaki ugao, sve krivine

ocrtavale su se s jasnoćom koja mi je bola oči. Tog trenutka uñoše majčini

prijatelji. Bilo ih je u svemu desetak; nečujno su ulazili u ovu zaslepljujuću

svetlost. Seli su a da ni jedna stolica nije zaškripala. Video sam ih tako jasno kao

što nikada nikoga nisam video i nijedna pojedinost na njihovim licima ili na

njihovoj odeći nije izbegla mome oku. Meñutim, nisam ih čuo, i jedva sam

poverovao u njihovo postojanje. Skoro sve žene nosile su pregače, a traka koja

im je stezala struk isticala je još više njihov ispupčeni trbuh. Nikada još nisam

zapazio koliki trbuh mogu imati stare žene. Skoro svi muškarci bili su vrlo

mršavi i nosili su štapove. Zaprepastih se što im na licima ne videh oči, već

sarno neko mutno svetlucanje u spletu bora. Kad su seli, većina me je

posmatrala i snebivajući se klimala glavom, usne su im bile uvučene u bezuba

usta, tako da nisam znao da li me pozdravljaju ili je to rñava navika. Ipak mislim

da su me pozdravljali. Tada primetih da su svi seli prema meni oko vratara i
tresli glavama. Za časak sam imao čudno osećanje kao da su ovde zato da mi

sude.