Page 5 - Albert Camus - Stranac
P. 5
bila puna blage svetlosti predvečerja. Dva stršljena zujala su oko šarenih stakala.
Ne okrećući se prema njemu, upitah vratara: »Jeste li već dugo ovde?« Odmah
mi odgovori: »Pet godina« — kao da je već odavno očekivao ovo pitanje.
Zatim je mnogo ćaskao. Vrlo bi se začudio da mu je neko nekad rekao da će
završiti kao vratar doma staraca u Marengu. Imao je šezdeset i četiri godine i bio
iz Pariza. Upadoh mu u reč: »Vi niste odavde?« Tada se setih da mi je pre no što
me je odveo upravniku govorio o majci. Rekao mi je da bi je trebalo brzo
sahraniti, jer je u ravnici toplo, naročito u ovom kraju. I tada mi je kazao kako je
živeo u Parizu i kako mu je bilo teško da ga zaboravi. U Parizu čovek ostaje sa
pokojnikom tri, katkada i četiri dana. Ovde za to nema vremena, čovek se još
nije ni snašao, a već mora da juri za mrtvačkim kolima. Na to mu je žena rekla:
»Ćuti, o tim stvarima ne treba da govoriš gospodinu.« Starac je pocrveneo i
zamolio da mu oprostim. Umešao sam se i rekao: »Ma ne, ma ne.« Smatrao sam
da je to što je pričao istinito i zanimljivo.
U maloj mrtvačnici saznao sam da je u dom staraca došao kao puki siromah.
Pošto se osećao zdrav, ponudio se za vratara. Rekoh mu da je on, u stvari, isto
što i ostali. Reče mi da nije. Bio sam već ranije iznenañen kad je govorio »oni«,
»ostali«, reñe »starci«, govoreći o ostalima od kojih neki nisu bili stariji od
njega. Razume se, to nije bila ista stvar. On je bio vratar, i u izvesnoj meri imao
je neko preimućstvo nad njima.
U tom trenutku uñe negovateljica. Odjednom se smrklo. Noć se vrlo brzo
zgusnula iznad šarenog staklenog krova. Vratar okrenu prekidač i iznenada me
zaslepi mlaz svetlost!. Pozva me u trpezariju na večeru. Nisam bio gladan.
Ponudi mi šolju bele kafe. Kako mnogo volim belu kafu, prihvatih ponudu i on
se za trenutak vrati s poslužavnikom. Popih je. Tada poželeh da pušim. Bio sam
neodlučan, jer nisam znao da li to mogu učiniti pred majkom. Razmislio sam, to
nije bilo važno. Ponudio sam vrataru cigaretu i zapalismo.