Page 5 - Albert Camus - Stranac
P. 5

bila puna blage svetlosti predvečerja. Dva stršljena zujala su oko šarenih stakala.

               Ne okrećući se prema njemu, upitah vratara: »Jeste li već dugo ovde?« Odmah

               mi odgovori: »Pet godina« — kao da je već odavno očekivao ovo pitanje.

               Zatim je mnogo ćaskao. Vrlo bi se začudio da mu je neko nekad rekao da će

               završiti kao vratar doma staraca u Marengu. Imao je šezdeset i četiri godine i bio

               iz Pariza. Upadoh mu u reč: »Vi niste odavde?« Tada se setih da mi je pre no što

               me je odveo upravniku govorio o majci. Rekao mi je da bi je trebalo brzo

               sahraniti, jer je u ravnici toplo, naročito u ovom kraju. I tada mi je kazao kako je

               živeo u Parizu i kako mu je bilo teško da ga zaboravi. U Parizu čovek ostaje sa

               pokojnikom tri, katkada i četiri dana. Ovde za to nema vremena, čovek se još

               nije ni snašao, a već mora da juri za mrtvačkim kolima. Na to mu je žena rekla:

               »Ćuti, o tim stvarima ne treba da govoriš gospodinu.« Starac je pocrveneo i

               zamolio da mu oprostim. Umešao sam se i rekao: »Ma ne, ma ne.« Smatrao sam

               da je to što je pričao istinito i zanimljivo.

               U maloj mrtvačnici saznao sam da je u dom staraca došao kao puki siromah.

               Pošto se osećao zdrav, ponudio se za vratara. Rekoh mu da je on, u stvari, isto

               što i ostali. Reče mi da nije. Bio sam već ranije iznenañen kad je govorio »oni«,

               »ostali«, reñe »starci«, govoreći o ostalima od kojih neki nisu bili stariji od

               njega. Razume se, to nije bila ista stvar. On je bio vratar, i u izvesnoj meri imao

               je neko preimućstvo nad njima.

               U tom trenutku uñe negovateljica. Odjednom se smrklo. Noć se vrlo brzo

               zgusnula iznad šarenog staklenog krova. Vratar okrenu prekidač i iznenada me

               zaslepi mlaz svetlost!. Pozva me u trpezariju na večeru. Nisam bio gladan.

               Ponudi mi šolju bele kafe. Kako mnogo volim belu kafu, prihvatih ponudu i on


               se za trenutak vrati s poslužavnikom. Popih je. Tada poželeh da pušim. Bio sam
               neodlučan, jer nisam znao da li to mogu učiniti pred majkom. Razmislio sam, to


               nije bilo važno. Ponudio sam vrataru cigaretu i zapalismo.
   1   2   3   4   5   6   7   8   9   10