Page 8 - Albert Camus - Stranac
P. 8

su im bila siva. Izlazeći, na moje veliko zaprepašćenje, svi se sa mnom

               rukovaše, kao da nas je ova noć u kojoj nismo progovorili ni reči još više

               zbližila.

               Bio sam umoran. Vratar me odvede u svoj stan i tamo se malo doterah. Ponovo

               popih belu kafu koja je bila vrlo dobra. Kad sam izišao, bilo je već svanulo.

               Iznad brežuljaka koji dele Marengo od mora nebo se već rumenelo. Sa vetrom

               koji je duvao iznad njih dopirao je miris soli. Biće lep dan. Odavno već nisam

               bio u prirodi i osećao sam kako bih, da nije bilo majke, uživao u šetnji.

               Čekao sam u dvorištu pod platnom. Udisao sam miris sveže zemlje i nije mi se

               više spavalo. Mislio sam na kolege iz kancelarije. U to vreme oni se spremaju na

               posao: za mene je to uvek bio najteži čas. Razmišljao sam malo o tim stvarima,

               ali me u mislima omete zvono koje je zazvonilo u samoj zgradi. Iznutra se kroz

               prozore čulo neko komešanje, zatim se sve stišalo. Na nebeskom svodu sunce je

               malo više odskočilo: počelo je da mi greje noge. Vratar proñe kroz dvorište i

               reče mi da me traži upravnik. Otišao sam u njegovu kancelariju. Dade mi da

               potpišem nekoliko akata. Primetih da je obukao crni kaput i prugaste pantalone.

               Uze telefonsku slušalicu u ruku i upita me: »Nameštenici pogrebnog zavoda su

               već neko vreme ovde. Zamoliću ih da doñu i zatvore sanduk. Želite li pre toga

               da poslednji put vidite majku?« Rekoh »ne«. Spustivši glas, upravnik preko

               telefona naredi: »Fižak, recite ljudima da mogu ići.«

               Zatim dodade da će prisustvovati pogrebu, i ja mu zahvalih. Sede za svoj pisaći

               sto i prekrsti svoje kratke noge. Napomenu da ćemo ja i on biti sami sa

               dežurnom bolničarkom. U načelu, ostali ne prisustvuju sahranama. Dopuštao im

               je samo da čuvaju mrtve: »Iz čovečnosti« — primeti. Ali, u ovom slučaju,


               izuzetno je odobrio jednom starom maminom prijatelju da učestvuje u pratnji:
               Tomi Perezu. Upravnik se pri tom nasmeši. Reče mi: »Razume se, to osećanje je


               malo detinjasto. Ali on i vaša majka nisu se razdvajali. U domu su se s njima
               šalili i govorili su Perezu: »To je vaša verenica.« Smejao se. To ih je
   3   4   5   6   7   8   9   10   11   12   13