Page 37 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

пође од руке до руке и, уз обредне речи "пијем за своје уништење", свих дванаест вреника
отпи по гутљај. Затим запеваше Прву химну солидарности, уз пратњу синтетичког оркестра.
Форде, нас дванаест састави у једно
Друштвена река да будемо трајна;
Дај да сви сливени потечемо вредно,
Брзо као твоја Лимузина сјајна.

Дванаест срцепарајућих строфа. Затим путир пријатељства обреди још једном. Сада
су обредне речи гласиле "пијем за Највише Биће." Сви отпише по гутљај. Музика је
неуморно свирала. Бубњеви су ударали. Плач и тресак хармонија опседали су узнемирену
утробу. Дође ред на Другу химну солидарности.

О, Највише Биће, Пријатељу људи,
Дванаест сливених чека уништење;
Јер тек после смрти нов живот се буди,
Јер тек после смрти чека нас рођење.
Поново дванаест строфа. Сада се већ осећало дејство соме. Очи су блистале, образи се
руменили, унутрашње озарење свеопштег блаженства се одражавало на сваком лицу, у
осмеху среће и пријатељства. Чак је и Бернард осећао да је мало разнежен. Кад се Моргана
Ротшилд окренула и љубазно му се осмехнула, он се потрудио што је боље могао да јој
узврати таквим осмехом. Али она обрва, оне две сливене обрве - авај, оне су још биле ту;
није их могао занемарити, није могао, упркос свим напорима. Није се био довољно разнежио.
Да је седео између Фифи и Џоане, можда би све било... Путир љубави пође у круг и по трећи
пут. "Пијем за Његов скори и неизбежни долазак", рече Моргана Ротшилд, на коју је био ред
да отпочне кружни обред. Глас јој је био продоран, усхићен. Она отпи и предаде путир
Бернарду. "Пијем за Његов скори и неизбежни долазак", понови он, искрено покушавајући да
осети близину Његовог доласка; али обрва га је и даље прогањала, а до доласка је, што се
њега тицало, било стравично далеко. Он отпи гутљај и предаде путир Клари Детердинг.
"Опет ми неће поћи за руком", рече у себи. "Знам сигурно да неће." Али се, ипак, трудио да
сачува свој блажени осмех.
Путир љубави беше обишао цео круг. Подигавши руку, вођ групе даде знак; сви
запеваше Трећу химну солидарности.
Највише Биће већ нам шири руке!
Веселимо се и умримо сливени!

Истопимо се уз бубњева звуке,
Јер ја сам у теби, а ти си у мени.

Док су се стихови низали, гласови су подрхтавали од све јачег узбуђења. Осећање да
Долазак непосредно предстоји испуњавало је ваздух електричним набојем. Вођ групе
искључи музику и након завршне ноте у последњој строфи завлада потпуна тишина - тишина
напрегнутог ишчекивања која је галвански дрхтала и треперила. Вођ испружи руку; и
одједном неки Глас, дубок снажан глас, благозвучнији од љубави, жудње, саосећања;
чудесан, тајанствен, натприродан Глас проговори изнад њихових глава. "О, Форде, Форде,
Форде", говорио је глас, полагано, све тише и тише. Осећање топлоте и новог узбуђења поче
да се шири из соларног плексуса до последњег кутка тела оних који су слушали; у очима им
се појавише сузе; учини им се да се срце и утроба покрећу, као да живе својим сопственим,
независним животом. "Форде!" топили су се "Форде!" растапали, растапали. Онда, нагло,
изненада, Глас затруби другим тоном: "Слушајте! Слушајте!" Они ослушнуше. Глас ућута за
тренутак, затим се јави шапатом, али шапатом који је на неки начин био продорнији од
најгласнијег крика. "Кораци Највишег Бића", прошапта Глас и понови: "Кораци Највишег
Бића." Шапат је звучао готово као издисање. "Кораци Највишег Бића чују се на
степеницама." Поново завлада тишина; и ишчекивање, које за тренутак беше попустило,
36