Page 34 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

леша. Дакле, само у Енглеској, готово четири стотине тона фосфора годишње." Хенри је
говорио с радосним поносом, од срца се веселећи достигнућу, као да је заслуга припадала
њему. "Лепо је помислити да смо друштвено корисни и после смрти. Ђубримо биљке."

Ленина беше у међувремену скренула поглед на другу страну и гледала вертикално
наниже, у станицу једношинске железнице. "Али чудно је кад човек помисли да Алфе и Бете
не могу да нађубре више биљака него ови доле, ови гадни мали Гаме, Делте и Епсилони."

"Сви људи су физичко-хемијски једнаки", поучно рече Хенри. "Сем тога, чак и
Епсилони обављају корисне послове."
"Чак и Епсилони..." Ленина се одједном присети како се једном приликом, док је још
била у школи, пробудила усред ноћи и схватила, први пут, одакле онај шапат који јој се
провлачио кроз све снове. Поново јој изиђе пред очи месечев зрак, ред белих креветића;
поново јој се јави онај тихи, тихи глас који је говорио (речи су још биле живе,
незаборављене, незаборавне после толико понављања која су трајала по целу ноћ): "Свако од
нас ради за добро других. Ни без кога се не може. Чак су и Епсилони корисни. Без Епсилона
се не може. Ни без кога се не може..." Ленина се сети првог шока од страха и изненађења;
својих првих размишљања у току пола сата бдења; а затим, под дејством тих бесконачних
понављања, постепеног смиривања, стишавања, благог примицања сна...

"Епсилонима, вероватно, у основи и не смета што су Епсилони", гласно рече она.
"Разуме се да им не смета. Како би и могло? Они и не знају како изгледа бити нешто
друго. Нама би, наравно, сметало. Али ми смо друкчије обрађени. Сем тога, даје нам се и
друкчије наслеђе."

"Волим што нисам Епсилон", рече Ленина с дубоким убеђењем.
"А кад би била Епсилон", рече Хенри, "била би тако обрађена да ти не би било ништа
мање мило што ниси Бета или Алфа." Он укључи предњи пропелер и окрете машину у
правцу Лондона. Иза њих, на западу, гримизна и наранџаста боја беше готово сасвим
избледела; у зенит се беше довукла тамна гомила облака. Док су прелетали крематоријум,
хеликоптер одскочи на струји врелог ваздуха који се дизао из димњака да би затим пропао,
исто тако нагло, кад је прешао у хладнији ваздух на другој страни.
"Какав диван скок!" одушевљено се насмеја Ленина.

Али Хенријев глас је, за тренутак, био готово меланхоличан. "Знаш од чега је био тај
скок?" рече он. "Од неког људског бића које коначно и дефинитивно нестаје. Које узлеће у
млазу врелог гаса. Било би занимљиво знати ко је то био - мушкарац или жена, Алфа или
Епсилон..." Он уздахну. Затим, одлучно и ведро, закључи: "У сваком случају, једно је
сигурно: био ко био, за живота је био срећан. Сад су сви срећни."
"Да, сад су сви срећни", одазва се Ленина. Те речи су им дванаест година биле
понављане по сто педесет пута сваке ноћи.

Спустивши се на кров четрдесетоспратне стамбене зграде у Вестминстеру где је
Фостер становао, они сиђоше право у трперзарију, и тамо, у бучном веселом друштву,
поједоше одличан оброк. Уз кафу се служила сома. Ленина узе две таблете од пола грама, а
Фостер три. У девет и двадесет пређоше преко улице, у новоотворени кабаре Вестминстерске
опатије. Ноћ је била готово без облака, без месеца и пуна звезда; али ове, све у свему тужне
чињенице, Ленина и Фостер нису, срећом, били свесни. КАЛВИН СТОПС И ЊЕГОВИХ
ШЕСНАЕСТ СЕКСОФОНИСТА, блештале су примамљиво слова са фасаде нове опатије.
НАЈБОЉЕ ОРГУЉЕ ЗА МИРИС И БОЈУ У ЛОНДОНУ. НАЈНОВИЈИ ХИТОВИ
СИНТЕТИЧКЕ МУЗИКЕ.

Они уђоше. Ваздух је изгледао врео и готово загушљив од мириса амбре и сандаловог
дрвета. На таваници у виду куполе оргуље за боју беху тог тренутка саставиле слику заласка
33