Page 32 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

дивљења достојни члан разних одбора и изузетно друштвен човек, сасвим је изненада
схватио да су спорт, жене и друштвена активност, што се њега тиче - ствари од
другоразредног значаја. Истински, и у дубини душе, њега је привлачило нешто друго. Али
шта? Шта? То је био проблем о коме је Бернард дошао да разговара - или, тачније, пошто је
говорио само Хелмхолц, да још једном саслуша монолог свога пријатеља.
Три љупке девојке из Бироа за пропаганду путем синтетичког гласа салетеше га кад је
излазио из лифта.

"Хелмхолце, медени, хајде с нама у Ексмур на пикник." Молећиво су се привијале уз
њега.

Он одмахну главом, прогура се између њих. "Не могу."
"Не зовемо ниједног другог мушкарца."

Али се Хелмхолц није дао поколебати чак ни оваквим узбудљивим обећањима. "Не
могу", понови он, "заузет сам." И одлучно настави својим путем. Девојке су га упорно
следиле. Тек кад се попео у Бернардов авион и залупио врата кабине, оне престадоше да га
гоне. И то не без прекора.

"Те жене!" рече он док се машина дизала у ваздух. "Те жене!" И, одмахујући главом,
намршти се. "Страшно." Бернард се дволично сложи, пожелевши, док је изговарао те
конвенционалне речи, да може имати исто онолико девојака колико је имао и Хелмхолц и са
исто онолико мало труда. Одједном га обузе неиздржљива жеља да се похвали. "Водим
Ленину Краун у Њу Мексико", рече што је равнодушније могао.

"Је ли?" рече Хелмхолц, потпуно незаинтересовано. Затим настави, после кратке
паузе. "Ових последњих недељу-две избегавам и одборе и девојке. Немаш појам колику су
буку дигли у школи. Али мислим да је ипак вредело. Последице су..."

Физичка неразвијеност може да доведе до неке врсте духовног сувишка. Изгледало је
да је могућно и обратно. Сувишак духовних квалитета може да доведе, ради постизања
својих циљева, до добровољног слепила и глувила намерно одабране усамљености, до
вештачке импотенције аскезе.
Остатак кратог лета протече у ћутању. Кад су стигли и удобно се испружили на
пнеуматичним каучима у Бернардовој соби, Хелмхолц поново поче.

Говорећи полако, он рече: "Јеси ли икад имао осећање као да имаш нешто у себи што
једва чека на прилику да се обелодани? Неки сувишак моћи који не користиш - знаш, као
вода која пада водопадом уместо да одлази у турбине?" Он упитно погледа Бернарда.
"Мислиш, све оне емоције које би човек могао да има кад би ствари стајале друкчије?"

Хелмхолц одмахну главом. "Не баш сасвим то. Мислим на једно чудно осећање које
ме понекад обузима, осећање да имам нешто важно да кажем и снагу да га искажем - али не
знам шта је то, па не могу да искористим ту моћ. Кад би се, само, могло писати некако
друкчије... Или о нечем другом..." Он ућута; затим: "Видиш, мени лако пада да измишљам
фразе - знаш, реченице од којих наједном поскочиш као да си сео на иглу, тако ти се чине
нове и узбудљиве иако се тичу ствари које су хипнопедијски очигледне. Али то није доста.
Није довољно да фразе буду добре; треба да буде добро и оно што помоћу њих желиш да
постигнеш."

"Али твоје ствари су добре."
"Јесу, у својим границама." Хелмхолц слеже раменима. "Али оне су толико скучене.
Оно што радим није, ако тако могу да кажем, довољно важно. Осећам да бих могао да радим
нешто значајније. Али шта? Шта је то значаније што треба казати? Речи могу да делују као
рендгенски зраци ако се користе како треба - продреће кроз било шта. Прочиташ, и оне

31