Page 38 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

поново се напрегну, све јаче, јаче, готово до кидања. Кораци Највишег Бића - о, чули су их,
чули су их, чују се тихо на степеницама, све ближе и ближе на невидљивим степеницама.
Кораци Највишег Бића. И, одједном, граница кидања беше достигнута. Исколачених очију,
растављених усана, Моргана Ротшилд скочи на ноге.

"Чујем га", крикну она. "Чујем га."
"Долази", повика Сароџини Енгелс.

"Јесте, долази, чујем га." Фифи Бредло и Том Кавагучи устадоше у истом тренутку.
"О, о, о!" неартикулисано посведочи Џоана.

"Долази!" дрекну Џим Бокановски.
Вођ се наже према њима и једним додиром на дугме даде маха делиријуму цимбала и
труба, грозници там-тама.
"Ево га, долази!" врисну Клара Детердинг. "Аииии!" и то је зазвучало као да је кољу.

Осећајући да је дошло време да и он нешто учини, Бернард такође скочи и повика:
"Чујем га; долази."
Али то није била истина. Он није чуо ништа, и, за њега, нико није долазио. Нико -
упркос музици, упркос све јачем узбуђењу. Но ипак је махао рукама и урало с најгрлатијима;
а кад остали почеше да се дрмусају, поцупкују и топћу ногама, и он такође поче да се дрмуса
и поцупкује.

Стадоше у круг; свако ухвати играча испред себе за кукове, и пођоше у круг, около-
наоколо узвикујући углас, топћући ногама по ритму музике, пљескајући, пљескајући рукама
по задњици играча пред собом; дванаест пари руку пљескало је као један, дванаест је тупо
одјекивало као једно. Дванаесторо као један, дванаесторо као један. "Чујем га, чујем како
долази." Музика убрза темпо; ноге затопташе још брже, руке почеше да ударају у све бржем
ритму. Изненада, снажан синтетички бас громко изговори речи које су наговештавале блиско
искупљење и коначно постизање солидарности, долазак Дванаест у једном, отеловљење
Највишег Бића. "Форда славимо", запева бас, док су бубњеви и даље грозничаво добавали:
Форда славимо,
Оргије правимо;
Пуно соме, пуно секса,
Паримо се без комплекса.

"Форда славимо", прихватише играчи литургијски рефрен, "Форда славимо, оргије
правимо, пуно соме..." И док су они певали, светла полако почеше да се гасе - да се гасе и у
исто време постају топлија, богатија, црвенија, док се на крају играчи не нађоше у гримизном
сумраку депоа за ембрионе. "Форда славимо..." У својој ембрионалној тами боје крви играчи
су још неко време кружили, пљескали и пљескали по неуморном ритму. "Форда славимо..."
Онда се круг заталаса, разби, распаде делимично по кругу кауча који су окруживали - круг
око круга - сто и његове планетарне столице. "Форда славимо", нежно је прео и гукао глас; у
црвеном сумраку то је било као да неки огромни црни голуб благонаклоно лебди изнад
играча, који су сада лежали, једани потрбушке, а други полеђушке.
Стајали су на крову. Биг Хенри беше управо отпевао једанаест. Ноћ је била тиха и
топла.
"Зар није било дивно?" рече Фифи Бредло. "Зар није било просто дивно?" Она погледа
Бернарда са изразом заноса, али заноса у коме није било трага ни узбуђења ни претеране
раздражености - јер бити претерано раздражен значи бити још незадовљен. Њена екстаза је
била екстаза постигнутог циља, мира; не обичне ситости и ништавила, него усклађеног
живљења, уравнотежених и смирених сила. Мир богат и пун живота. Јер Миса солидарности

37