Page 39 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

није само узела, него и дала, делимично је оточила само зато да би долила. Фифи је била
испуњена до врха, доведена до савршенства; била је већа од саме себе. "Је л' да је било
дивно?" наваљивала је упривши у Бернарда своје очи испуњене натприродним сјајем.

"Јесте, било је дивно", слага Бернард и скрете поглед: њено преображено лице га је
истовремено оптуживало и иронично подсећало на оно што га одваја од других. У том
тренутку је био исто тако јадно усамљен као и на почетку Мисе - усамљенији чак због своје
неиспуњене празнине, своје умртвљене засићености. Издвојен и неискупљен док су се остали
сливали у Највише биће; усамљен и у Органином загрљају - много усамљенији, у ствари,
много безнадежније зазидан у себе него што је икад био у животу. Из оног гримизног
сумрака изронио је у простачки електрични блесак са стидом који се граничио са мучењем.
Осећао се крање јадно, а за то је, вероватно (оптужише га њене сјајне очи), вероватно сам
био крив. "Заиста дивно", понови он; али у памет му је долазила Морганина обрва.

6.

I
Чудан, чудан, чудан, гласио је Ленинин закључак о Бернарду Марксу. Тако чудан,
заиста, да се у току следећих седмица не једном упитала да ли да се предомисли што се тиче
одмора у Њу Мексику и да уместо тога оде на Северни пол са Бенитом Хувером. Незгода је
била, само, у томе што је на Северном полу већ била, колико прошлег лета, с Џорџом
Едезелом, и, штавише, провела се врло лоше. Никакве забаве, а хотел безнадежно
старомодан - без телевизије у собама, без оргуља за мирис, само нека одвратна синтетичка
музика и свега двадесет пет игралишта за ескалаториски бадминтон на више од две стотине
гостију. Не, на Северни пол више никако не би могла. Уз то, у Америци је била само једном,
па и тада није ваљало. Бедан викенд у Њујорку са - с ким оно беше, Жан-Жак Хабибулом или
Бокановски Џонсоном? Није могла да се сети. Није ни важно. Прилика да поново лети на
запад и да тамо проведе целу недељу дана била је врло примамљива. Провела би, уз то,
најмање три дана те семице у резервату за дивљаке, а у целом Центру једва да је пет-шест
људи ушло у такав резерват. Знала је да Бернард, као Алфа-плус психолог, има права на
дозволу. За Ленину, прилика је била јединствена. Па ипак, Бернардово чудаштво је такође
било једниствено, и то до те мере да се двоумила да ли да искористи прилику, па је чак
помишљала да поново рескира Северни пол са старим добрим смешним Бенитом. Тај је, у
најмању руку, био нормалан. Док Бернард...
"Алкохол у сурогату крви", тако је Фани објашњавала сваку ексцентричност. Али
Хенри, с којим је једне вечери, кад су спавали заједно, разговарала, прилично забринуто, о
свом новом љубавнику - Хенри је упоредио јадног Бернарда с носорогом.
"Носорог се не може научити никаквим вештинама", објаснио јој је он својим сажетим
и енергичним стилом. "Неки људи су готово носорози; не реагују правилно на обраду.
Јадници! А и Бернард је један од таквих. Срећа што је доста добар на послу, иначе га
директор не би више држао. Само, ипак", додао је утешитељским тоном, "мислим да је
безопасан."

Можда безопасан; али забрињавајуће чудан. На пример, та његова манија да све ради
у самоћи. Што практично значи: да не ради ништа. Јер шта се може радити у самоћи (сем
спавати, разуме се; само, ни то се не може по цео дан.) Да, заиста, шта? Мало шта. Оно
поподне кад су први пут изишли било је нарочито лепо. Ленина је била предложила једну
партију у Торквеј клубу љубитеља природе, а затим вечеру у Оксфод Јуниону. Али Бернард
је рекао да ће тамо бити превише света. Добро, онда једну туру електромагнетског голфа?
Бернард је и то одбио: сматрао је да је електромагнетски голф просто губљење времена.
"Па за шта онда служи време?" Упита га она, мало зачуђено.

38