Page 43 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

"Свеједно", била је упорна Ленина, "он ми се заиста свиђа. Има тако лепе руке. И како
лепо покреће рамена - врло привлачно." Удахнула је. "Само да није тако чудан."

II

Заставши за тренутак пред вратима директорове канцеларије, Бернард удахну дубоко
и исправи рамена, прикупљајући храброст за сусрет са одбојношћу и неодобравањем на које
је био сигруран да ће наићи унутра. Он куцну и уђе.

"Једна дозвола за парафирање, господине директоре", рече он што је могао
неусиљеније, и спусти хартију на писаћи сто.

Директор га погледа кисело. Али на врху се налазио печат Кабинета Управљача света,
а на дну потпис Мустафа Монда, црн и енергичан. Све је било у савршеном реду. Директор
није имао избора. Он стави оловком свој параф - два мала бледа слова, покорно прострта
испод ногу Мустафе Монда - и управо је хтео да врати потвду Бернарду без речи примедбе и
без оног срдачно "пођите с Фордом", кад му поглед привуче нешто написано у дозволи.
"За резерват у Њу Мексико?" упита, а његов глас и лице које је подигао према
Бернарду изражавали су извесно чуђење и узнемиреност.
Изненађен његовим изненађењем, Бернард климну главом. Завлада краће ћутање.

Директор се завали у фотељу и набра чело. "Колико има од тада?" рече, говорећи
више себи него Бернарду. "Сигурно двадесет година, готово двадесет пет. Морао сам бити
ваших година..." Он уздахну и затреса главом.

Бернарду је било врло непријатно. Да се директор, човек толико конвенционалан,
толико скрупулозно коректан, тако грубо огреши о лепо понашање! Дође му да загњури лице
у шаке, да истрчи из канцеларије. Није се радило о томе да је аутоматски осуђивао људе који
причају о далекој прошлости; то је била једна од хипнопедијских предрасуда којих се био
(уображавао је он) потпуно ослободио. Његова је нелагодност потицала отуда што је знао да
директор то осуђује - осуђује, а ипак се издаје и чини оно што је забрањено. По диктату
каквог унутрашњег притиска? Иако се осећао непријатно, Бернард је узалудно слушао.

"Био сам дошао на исту идеју као и ви", говорио је директор. "Хтео сам да видим
дивљаке. Добио сам дозволу и отишао у Њу Мексико на одмор. С девојком с којим сам се у
то време имао. Била је Бета-минус и, чини ми се", (он затвори очи), "чини ми се да је имала
жуту косу. У сваком случају, била је пнеуматична, изразито пнеуматична; тога се сећам. И
тако, отишли смо у Њу Мексико и посматрали дивљаке, и јахали на коњима, и све остало. А
онда - то је било, ако се не варам, последњег дана одмора - онда... па ето, онда је нестала.
Јахали смо по тим одвратним планинчинама, а било је страшно вруће и спарно па смо после
ручка мало одспавали. Бар ја. Она је, мора бити, отишла сама да се прошета. Било како било,
кад сам се пробудио, видео сам да је нема. Уто удари и нека олуја, не памтим да сам видео
страшнију. Пљуштало је, и грмело, и севало; коњи се отеше и побегоше; хтео сам да их
зауствим, али сам пао и повредио колено, једва сам био у стању да ходам. Ипак сам је
тражио и даље, викао, и поново тражио. Али од ње ни трага. Онда сам помислио да се,
вероватно, сама вратила у дом, па сам некако допузао до долине, оним истим путем којим
смо дошли. Колено ме је болело до зла Форда, а сому сам изгубио. Вукао сам се сатима, у
дом сам стигао тек после поноћи. А тамо је није било; тамо је није било", понови директор.
Ћутао је један тренутак. "И ето", настави он, најзад, "сутрадан смо организовали трагање.
Али је нисмо нашли. Вероватно је негде пала у провалију; или ју је појео јагуар. Форд зна
шта јој се десило. У сваком случају, било је ужасно.
У оно време било ме је то потпуно омело. Више него што је требало, могу вам рећи.
Јер ипак, такав један несрећан случај се не може десити свакоме; а тело друштва, наравно,
живи и даље, ма колико се саставне ћелије мењале." Али ова у сну научена утеха, није,

42