Page 44 - Aldous Huxley - Vrli novi svet

изгледа, много помогла. Директор одмахну главом и настави тихо: "Замислите, још ми се
дешава да сањам о томе. Сањам како ме буди грмљавина, и видим да ње нема; сањам како је
тражим испод дрвећа." Он утону у тишину успомена.

"Мора бити да вас је јако потресло", рече Бернард, готово са завишћу.

Чувши његов глас, директор се трже и постиђено схвати где се налази; баци један брз
поглед на Бернарда и, одвративши поглед, дубоко поцрвене; поново га погледа са
изненадном сумњичавошћу и рече раздражљиво, с наглашеним достојанством: "Немојте
мислити да сам са том девојком имао неке непристојне односе. Није ту било ничег на
емотивној основи, ништа дуготрајно. Све је било потпуно здраво и нормално." Он предаде
дозволу Бернарду. "Не знам ни сам зашто сам вас угњавио овом баналном причом." Љут на
себе што је открио компромитујућу тајну, он искали свој бес на Бернаду. Поглед му постаде
видљиво злобан. "Волео би да искористим ову прилику, господине Маркс", настави он, "да
вам кажем како нисма ни најмање задовљан извештајима које добијам о вашем понашању
ван радног места. Можда ћете рећи да се то мене не тиче. Али ја вам кажем да ме се тиче. Ја
морам да мислим на добар глас нашег Центра. Моји радници морају да буду изнад сваке
сумње, нарочито они из највиших каста. Алфе су обрађене тако да не буду нужно
инфантилне у свом емотивном животу, али то је управо разлог више због кога се морају
посебно трудити да се прилагоде друштвеним нормама. Њихова је дужност да буду
инфантилне, макар се то и противило њиховим склоностима. Ја вас, стога, отворено
упозоравам на то, господине Маркс." Директоров глас је треперио од негодовања које је сад
већ било постало правдољубиво и безлично - изржавало осуду у име саме Заједнице. "Ако
поново чујем да сте се понашали недолично, с недовољно инфантилне пристојности,
затражићу да будете премештени у неки потцентар - по могућности на Исланд." И
окренувши се у фотељи, он узе перо и поче да пише.

"То ће га научити памети", рече он себи. Али грешио је. Јер Бернард је изишао из собе
разметљивим кораком, испуњен ликовањем, у тренутку кад је за собом залупио врата, при
помисли да потпуно сам пркоси реду и поретку; понесен опојном свешћу о својој личној
важности и значају. Чак га ни помисао на казну није плашила; више му је давала снаге него
што га је забрињавала. Осећао се довољно јаким да се супростави невољама и победи их,
довољно јаким да поднесе Исланд; а самопоуздање му је било утолико веће што ни тренутка
није стварно веровао да ће бити позван на ма какву одговрност. За такве ствари се људи не
премештају. Исланд је био само претња. Претња која улива подстрек и енергију. Идући
ходником, он је чак звиждао.

Те вечери Бернард даде херојски опис свог разговора са Д. Ц. "На шта сам му рекао",
закључи он, "да се носи у Бездану Прошлост и изашао из канцеларије. И тако се то
завршило." Он погледа Хелмхоца Вотсона са исчекивањем, надајући се дужној награди у
виду симпатије, охрабрења, дивљења. Али овај не рече ни речи. Седео је и гледао у под.

Бернард му је био драг; Бернаду је био захвалан што једино с њим од свих својих
познанике може да разговара о стварима које је сматрао важним. Но и поред тога, неке
Бернардове особине није волео. Ову хвалисавост, на пример. И изливе самосажаљења с
којима се она смењивала. И ону кукавну навику да тек после неког догађаја буде храбар и
изузетно присебан. Те особине је мрзео - управо зато што је Бернарда волео. Секунди су
пролазили. Хелмхолц је и даље гледао у под. Бернард наједном поцрвене и окрете се.

III

Пут је био сасвим незанимљив. Плава пацифичка ракета је стигла у Њу Орлијенс два и
по минута пре времена, изгубила четири минута у торнаду изнад Тексаса, и срећом упала у
повољну ваздушну струју на 95. степену западне дужине, тако да је у Санта Фе стигла с мање
од четрдесет секунди закашњења.

43