Page 37 - Arthur C. Clarke - 2001 : Odiseja u Svemiru

oguljenu, a potom ra{irenu, poput ko`e kakve `ivotinje, na disku Jupitera. Spram tog zale|a, svi kontinenti i okeani
Zemlje izgledali su veliki tek kao Indija na globusu na{e planete.
Kada je Boumen upotrebio najja~e uve}anje teleskopa na 'Otkri}u', javio mu se utisak da po~iva povrh
jednog pomalo spljo{tenog globusa, odakle posmatra prizor brzih oblaka koje ispreda u pruge hitno rotiranje
d`inovskog sveta. Ponekad su se te pruge izobli~avale u pramenove, ~vori{ta i mase velike poput ~itavih
kontinenata {arolike pare; bilo je trenutaka kada bi ih povezivali nepostojani mostovi koji su se pru`ali hiljadama
milja. Zapretano ispod tih oblaka, nalazilo se dovoljno materijala da nadma{i po te`ini sve ostale planete u
Sun~evom sistemu. A {ta li se jo{, zapita se Boumen, nalazi skriveno tamo?
Preko tog pokretnog, uskome{anog pokrova oblaka, koji je zauvek skrivao pravu povr{inu planete,
ponekad su klizila kru`na ustrojstva tame. Jedan od unutra{njih meseca upravo je preticao daleko Sunce, dok mu
je senka hitala pod njim preko nespokojne obla~ne kape.
Postojali su i drugi, znatno manji meseci, ~ak i ovde - na udaljenosti od dvadeset miliona milja od
Jupitera. Ali to su bile samo lete}e planine, po nekoliko desetina milja u pre~niku, a i brod uop{te ne}e pro}i u
blizini neke od njih. Svakih nekoliko minuta oda{ilja~ radara sakupio bi snagu i uputio u okolni prostor be{umnu
grmljavinu energije; ali iz praznine nije dopirao nikakav odjek novih satelita.
Ono, me|utim, {to jeste dopiralo - i to sve sna`nije - bila je rika Jupiterovog vlastitog radio-glasa. Godine
1955, pred sam osvit svemirske ere, astronomi su sa zaprepa{}enjem ustanovili da Jupiter izbacuje na milione
konjskih snaga na desetometarskom podru~ju. Bio je to naprosto sirovi {um, udru`en sa oreolima naelektrisanih
~estica {to kru`e oko planete poput Van Alenovih pojaseva oko Zemlje, ali u znatno ve}im razmerama.
Ponekad, tokom samotnih ~asova na kontrolnom mostu, Boumen bi se prepustio slu{anju tog zra~enja.
Okrenuo bi dugme za poja~anje snage zvuka, sve dok prostorija ne bi bila potpuno ispunjena pucketavom,
{i{te}om tutnjavom; iz tog zale|a, u nepravilnim razmacima pomaljali bi se kratkotrajni zvi`duci i cijukanja sli~na
kricima sumanutih ptica. Bio je to utvaran zvuk, zato {to nije imao nikakve veze sa ^ovekom; izgledao je u
podjednakoj meri samotan i li{en svakog smisla kao i mrmljanje talasa na obali ili udaljeni prasak groma negde
iza obzorja.
^ak i pri trenutnoj brzini od preko sto hiljada milja na ~as, 'Otkri}u' }e biti potrebne skoro dve nedelje da
pre|e orbite svih jovijanskih satelita. Bilo je vi{e meseca koji kru`e oko Jupitera nego planeta {to orbitiraju oko
Sunca; lunarna opservatorija otkrivala je po jednog novog svake godine, a ukupan broj sada je iznosio trideset
{est. Krajnji spoljni - Jupiter XXVII - kretao se retrogradno nestabilnom putanjom na razdaljini od devetnaest
miliona milja od svog privremenog gospodara. Bio je to plen u neprekidnom nadvla~enju izme|u Jupitera i Sunca,
budu}i da je planeta stalno zarobljavala kratkove~ne mesece iz asteroidnog pojasa, da bi ih potom ponovo
izgubila kroz nekoliko miliona godina. Jedino su unutra{nji sateliti bili njeno stalno vlasni{tvo; Sunce nikad ne}e
uspeti da ih otrgne iz njenog okrilja.
Sada se javila nova lovina za ova su~eljena gravitaciona polja. 'Otkri}e' je ubrzavalo ka Jupiteru, kre}u}i
se slo`enom orbitom koju su pre vi{e meseci izra~unali astronomi na Zemlji i koju je Hal neprekidno proveravao. S
vremena na vreme, kontrolni mlaznici izvr{ili bi si}u{na automatska pode{avanja trajektorije kratkotrajnim
uklju~enjima, koja su se jedva ose}ala na brodu.
Posredstvom radio-veze, informacije su se neprekidno odlivale ka Zemlji. Sada su se nalazili toliko daleko
od mati~nog sveta da je njihovim signalima, bez obzira na to {to su se kretali brzinom svetlosti, bilo potrebno
pedeset minuta da prevale svoj put. Iako je ceo svet posmatrao preko njihovih ramena, gledaju}i kroz njihove o~i i
njihove ure|aje kako se Jupiter pribli`ava, pro}i }e skoro ~itav ~as pre no {to vesti o njihovim otkri}ima signu do
planete sa koje su se otisnuli.
Teleskopske kamere neprekidno su radile dok je brod presecao orbite d`inovskih unutra{njih satelita - od
kojih je svaki bio ve}i od Meseca i predstavljao nepoznatu teritoriju. Na tri sata pre okon~anja prelaza, 'Otkri}e' je
pro{lo na samo dvadeset hiljada milja od Evrope i svi ure|aji na{li su se upravljeni ka svetu {to se primicao;
veli~ina meseca postojano se pove}avala, dok je on menjao oblik iz globusa u srp, klize}i brzo ka Suncu.
Tu se prostiralo ~etrnaest miliona kvadratnih milja tla koje je, sve do ovog trenutka, predstavljalo tek glavu
~iode u najmo}nijim teleskopima. Za svega nekoliko minuta minu}e kraj Evrope, tako da je to vreme valjalo {to
bolje iskoristiti za snimanje svih dostupnih informacija. U potonjim meseci ima}e prilike da ih natenane
reprodukuju.
Posmatrana sa udaljenosti, Evropa je li~ila na kakvu d`inovsku pahuljicu koja veoma delotvorno odra`ava
svetlost dalekog Sunca. Osmatranja iz blizine i{la su tome u prilog; za razliku od pra{inastog Meseca, Evropa je
bila blistavo bela, a prete`an deo povr{ine stajao joj je prekriven sjajnim gromadama koje su nalikovale na