Page 38 - Arthur C. Clarke - 2001 : Odiseja u Svemiru
P. 38

nasukane ledene bregove. Gotovo izvesno, bili su sazdani od amonijaka i vode, koje Jupiterovo gravitaciono polje
              nekako nije uspelo da prigrabi.
                     Jedino du` polutara mogla se videti gola stena; tu se pru`ala neverovatno neravna ni~ija zemlja kanjona i
              ra{trkanih, stenovitih masiva, koja je obrazovala tamniji pojas {to je skroz opasivao mali svet. Postojalo je nekoliko
              udarnih kratera, ali nije bilo ni traga od vulkanske aktivnosti; Evropa o~igledno nikada nije raspolagala
              unutra{njim izvorima toplote.
                     Zabele`ena je, saglasno onome {to se odavno znalo, izvesna atmosfera. Kada je tamni rub satelita pre{ao
              preko jedne zvezde, ona se nakratko zatamnila pre no {to }e biti pomra~ena. A na nekim podru~jima postojali su
              nagove{taji oblaka - mo`da izmaglica amonija~nih kapljica nastala u retkim metanskim vetrovima.
                     Podjednako brzo kao {to je suknula iz neba pred njima, Evropa je za~as ostala iza njih; sada se sam
              Jupiter nalazio na udaljenosti od svega dva ~asa. Hal je krajnje bri`ljivo odredio orbitu broda, tako da nije bilo
              potrebe za dodatnim ispravkama brzine sve do trenutka najve}eg pribli`enja. No, bez obzira na ovu izvesnost, ipak
              je bilo potrebno imati ~vrste `ivce pred prizorom narastanja d`inovskog globusa iz minuta u minut. Bilo je te{ko
              poverovati da se 'Otkri}e' ne survava pravo ka njemu, odnosno da ih ogromno gravitaciono polje planete ne
              privla~i ka neumitnom uni{tenju.
                     Kucnuo je ~as da se lansiraju atmosferske sonde - koje je trebalo, nadali su se njihovi tvorci, da opstanu
              dovoljno dugo kako bi uputile informacije ispod jovijanskog pokrova oblaka. Dve zdepaste kapsule oblika bombi,
              opto~ene toplotnim {titnicima, blago su upu}ene orbitama koje su prvih nekoliko hiljada milja sasvim zanemarljivo
              odstupale od putanje 'Otkri}a'.
                     No, kona~no su ipak po~ele da se odvajaju: sada se, najzad, i golim okom moglo razabrati ono {to je
              Hal sve vreme tvrdio. Brod se nalazio na orbiti koja }e gotovo okrznuti atmsoferu, ali se ne}e sudariti sa njom.
              Razlika je, dodu{e, iznosila svega nekoliko stotina milja - {to je prakti~no ni{ta u slu~aju planete sa pre~nikom od
              devedeset hiljada milja - ali i to je bilo dovoljno.
                     Jupiter je sada ispunjavao celo nebo; bio je toliko ogroman da mu razmere vi{e ni oko ni um nisu mogli
              pojmiti, tako da su odustali od poku{aja. Da nije bilo izuzetne raznovrsnosti boja - crvene, ru`i~aste, `ute,
              narand`aste, pa ~ak i grimizne - u atmosferi pod njima, Boumen bi lako poverovao da leti povrh pokrova oblaka
              na Zemlji.
                     A sada, prvi put na celom putovanju, predstojao im je gubitak Sunca. Iako je bilo bledo i smanjeno,
              predstavljalo je neprekidnog pratioca 'Otkri}a' od kada se brod otisnuo od Zemlje, pre pet meseci. No, orbita ga
              je sada vodila u Jupiterovu senku i uskoro mu je predstojao prelaz iznad no}ne strane planete.
                     Hiljadu milja ispred, traka sumraka stala je da hita ka njima; pozadi, Sunce je brzo uranjalo u Jupiterove
              oblake. Zraci su mu se razmakli du` obzorja poput dva plamena roga, okrenuta nadole, a zatim su se skupili i
              zgasli u kratkotrajnom blesku hromatske slave. Spustila se no}.
                     Pa ipak - veliki svet {to se pru`ao dole nije bio potpuno taman. Oblivala ga je fosforescencija koja je iz
              minuta u minut postajala sve sjajnija, kako su im se o~i navikavale na prizor. Prigu{ene reke svetlosti tekle su od
              obzorja do obzorja, poput sjajnih brazdi brodova na nekom tropskom moru. Mestimi~no su se sabirale u jezerca
              te~nog plamena, podrhtavaju}i od siline ogromnih podmorskih poreme}aja koji su navirali iz skrovitog srca
              Jupitera. Bio je to prizor koji je u toj meri ulivao strahopo{tovanje da su ga Pul i Boumen satima mogli netremice
              posmatrati; da li je ovde posredi, pitali su se oni, samo ishod hemijskih i elektri~nih sila dole, u tom uzavrelom
              kotlu - ili je mo`da re~ o nuzproizvodu nekog fantasti~nog oblika `ivota? Bila su to pitanja o kojima }e nau~nici
              verovatno jo{ raspravljati i kada se stole}e {to je upravo po~elo bude pribli`avalo svr{etku.
                     Kako su ponirali sve dublje i dublje u jovijansku no}, sjaj pod njima postajao je sve izrazitiji. Boumen je
              jednom prilikom leteo iznad severne Kanade u vreme kada se predstava aurore nalazila u punom zamahu;
              snegom prekriven predeo bio je podjednako pust i blistav poput ovoga. A ta arkti~ka divljina, podseti se on, bila je
              preko stotinu stepeni toplija od podru~ja preko kojih su sada hitali.
                     "Signal sa Zemlje brzo slabi", objavi Hal. "Ulazimo u prvu difrakcionu zonu."
                     O~ekivali su to - {tavi{e, posredi je bio jedan od zadataka misije, budu}i da }e absorbovanje radio-talasa
              pru`iti korisne informacije o jovijanskoj atmosferi. Ali po{to su se sada stvarno obreli iza planete, {to je uslovilo
              prekid svih veza sa Zemljom, najednom su iskusili neizmernu usamljenost. Ovaj prekid potraja}e samo jedan sat, a
              onda }e ponovo izroniti iz pomra~uju}eg {titnika Jupitera i opet uspostaviti kontakt sa ljudskom rasom. Taj sat,
              me|utim, bi}e jedan od najdu`ih u njihovom `ivotu.
                     Iako su bili srazmerno mladi, Pul i Boumen ve} su imali iza sebe desetak svemirskih putovanja; no, sada
              su se ose}ali kao po~etnici. Upu{tali su se u ne{to prvi put; nijednom jo{ neki brod nije putovao takvom brzinom,
   33   34   35   36   37   38   39   40   41   42   43