Page 219 - Odiseja
P. 219

Homer: Odiseja


                                 Čujem, a to je Nis Dulíšanin valjan i bogat;
                                 Njemu vele te sinom, na čovjeka umna si nalik.
                                 Stog ću ti rȅć, a tî me ded čuj i ȕ srcu pamti:
            130                  Ništa ne hrani zemlja kukavnijeg, nego je čovjek,
                                 Od sveg, što god diše na njojzi, što god se miče;
                                 Ne misli, da će ga zlo zadèsiti poslije kadgod,
                                 Dok ga usrećuju bozi, i koljena dok mu se miču;
                                 Ali blaženi bozi kad b'jedom ga pogode kakvom,
            135                  Onda podnosi ì tō, al' na silu, strpljiva srca.
                                 Jer je takova volja u ljudi u pozemljárā,
                                 Kakav je dan, što otac i ljúdī i bògōvā pošlje.
                                 Ì jā sam nekad sretan med ljudima mogao biti,
                                 Ali bezakonja mnogo počinih u svoju se silu
            140                  Ùzdajūći i jakost, u oca i u braću svoju.
                                 Zato nikakav čovjek nek ne bude nikada grešan,
                                 Nego nek uživa šuteć od bògōvā dare, što dadu;
                                 Neka nije ko prosci, bezakonja kojino čine,
                                 Kako ih vidim gdje troše imutak, ženu sramòtē
            145                  Čovjeka, za kog velim da òd drāgīh i od domájē
                                 Neće dugo izbivat, već blizu je vrlo; — al' tebe
                                 Kući doveo bog, i tî se ne sastao s onim,
                                 Kada se u milu vrati u svoju očinsku zemlju,
                                 Jerbo pod svojim krovom Odìsēj kada se nađe,
            150                  S proscima, mislim, neće razminut se bez krvi moći.«
                                    Reče pa slatkog vina i medenog bozima izliv
                                 Ispi ga, zatim vrč uredníku naroda vrati
                                 U ruke; à tāj prođe kroz dvore u srcu bolan,
                                 Glavu oborio bješe, jer srce mu slućaše b'jedu,
            155                  (Al' ne umàče Keri ni tako, Atena ga sape,
                                 Te ga umori krepko Telèmah rukom i kòpljem)
                                 I on se posadi opet na stolicu, s koje je usto.


                                 8. Penelopa među proscima u dvorani. 158—303.




                                 A. Atena pripravlja Penelopin dolazak. 158—205.


                                    Uto Ikarija kćeri Penelopi mudroj je miso
                                 Sjàjnōkā boginja vrgla Atena u srce ovu:
            160                  Da se pokaže proscem, da raširi srca sve više
                                 Njihova, kako bi mužu i sînu svojemu bila
                                 Jošte i više draga no bijaše dosad. I ona
                                                 5
                                 Na silu se nasmije  i rȉječ izustivši reče:
                                 »Srce, Eurìnoma, moje sad želi ko nikada prije,
            165                  Da se pokažem proscem, koliko god su mi mrski,
                                 Sinu da reknem riječ, korisnije što će mu biti,
                                 Neka sa prkosnima ne druguje proscima vazda,


                   5  163. »Na silu se nasmije«, jer nije imala nikakva razloga za smijeh.

                                                                                                       219
   214   215   216   217   218   219   220   221   222   223   224