Page 54 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta

mnogoljudnom i prostranom državom. Ali pre svega, takav „vladalac“ mora da zna i
razume, ili bar naslućuje i pogađa, koje su mere i granice ljudskog duha i tela, šta sve živ
čovek može da pomisli, kaže i učini pod pritiskom mnogostrukih i nejasnih nagona koji u
njemu ne prestaju da se smenjuju od rođenja do smrti. Ako to ne zna, on neće nikad moći
dobro, pravedno ni korisno vladati i upravljati ni sa dve mačke ili tri pileta, a kamoli manjim
ili većim brojem ljudi.

*

„Hrabrost, to je strpljenje jednog trenutka.“

Ova istočnjačka poslovica nije dovoljno hrabra. Hrabrost je i manje i više od toga.
Hrabrost se ne uči, ne postizava i ne vrši u određeno doba, na određenom mestu.
Hrabrost, to je pitanje kako se ko začeo i kako je zakoračio u svet pod suncem.

*

Velika, prava ljubav pokazaće svoju punu snagu samo onda ako uspe da od dvoje
ljubavnika, slabih ljudi, načini stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreća, ni
rastanka, ni bolesti, ni života ni smrti.

*

Kad nestane snage, kad izda veština, kad pamćenje postane nesigurno, a oči još gledaju i
misao još radi - tada je ceo problem u tome kako da čovek prizemlji bez loma i bruke, i
neprimetno napusti svoje mesto.

*

Ljudi koji se kupe oko naše bolesničke postelje pokazuju u većini slučajeva prividno
uzbuđenje i površno učešće u našoj nevolji. A to je prirodno, i ne samo prirodno nego i
dobro. Jer to nam ubedljivo pokazuje da naša bolest i naš skori odlazak zaista nisu stvari
mnogo važne i da mi ni sami ne treba da se zbog njih suviše uzbuđujemo i žalostimo.
Idemo. Dolaze. Bili smo, bivaju i biće.

*

Činjenica sa kojom u poznim i teškim godinama treba da računamo, a koju čovek u
mladosti nije nikako predviđao i mogao predvideti.

Kad stigne starost i nedaće koje je prate, kad sve više stane da se ukazuje kraj života,
kao razređena šuma pri izlasku, tada se dešava u nejasnim noćnim časovima da
odjednom sedne pored nas svedok naših mladalačkih uživanja i hoće da razgovaramo o
svima pojedinostima onog što smo nekad smatrali srećom. Mi se branimo i otimamo,
pravimo se da toga sabesednika ne poznajemo, tvrdimo da takav razgovor nismo nikad
želeli, ali on ostaje još dugo uporan. „Zašto“, kaže on, „da ne porazgovaramo o nečem što
je bilo i što je potpuno ispunilo jedan dan naše zajedničke mladosti?“

Tek dugim i složenim naporima polazi nam za rukom da toga hladnokrvnog nasrtljivca
21
oteramo, zajedno sa njegovom pričom.