Page 118 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

рођењу Вронска, његова сестра од стрица.

Вронски је био свуда где год је могао срести Ану, и кад код је могао, говорио јој је о својој
љубави. Она му за то није давала никаквог повода, али кад год би га видела, осетила би да јој
се у души јавља иста живахност коју је осетила у вагону онога дана кад га је први пут видела.
И сама је осећала да јој радост сија из очију чим га угледа, и да јој та радост изазива на
уснама осмејак, али није могла угуши то изливање радости.

У прво време Ана је искрено веровала да је љута на њега што се усуђује да јури за њом;
али убрзо по свом повратку и Москве, отишавши на једно посело где је мислила да ће га наћи
а он није био тамо, одмах, по снуждености која је обузе, разумеде да је варала саму себе, и да
јој његово јурење за њом не само није непријатно, него, напротив, чини свеколику садржину

њена живота.

Чувена певачица [48] певала је по други пут, и сав свет био је у позоришту.

Кад из своје фотеље у првом реду угледа сестру од стрица, Вронски не сачека одмор, већ
уђе код ње у ложу.
- Зашто нисте дошли на ручак? - рече му она. - Дивим се просто видовитости

заљубљених - додаде смешећи се, И тако тихо да само он чује: - није ни она била. Али дођите
после опере.

Вронски је упитно погледа. Она климну главом. Он јој захвали осмејком и седе до ње.
- А кад се сетим ваших подсмеха! - настави кнегиња Бетси, која је уживала да прати
развитак ка успеху те страсти. - Куда се све то денуло! Уловљени сте, драги мој.

- Ја само то и желим, да будем уловљен - одговори Вронски са својим мирним и
доброћудним осмехом. - Ако на нешто ропћем, то је само на то што сам, истину да кажем,

одвећ мало уловљен. Почињем већ да губим наду.
- А какву наду можете имати? - рече Бетси, која се нађе увређена за своју пријатељицу: -
[49]
entendons nous ... - Али очи су јој играле, и речито говориле да она, тачно као и он, разуме
какву би наду он могао имати.

- Никакву - рече Вронски смејући се и показујући своје здраве зубе. - Допустите - додаде
узевши из руке доглед и почевши да разгледа, преко њеног голог рамена, супротни ред ложа. -
Бојим се да постајем смешан.

Врло је добро знао да у очима Бетси, и свију лица из великог света није био у опасности
да постане смешан. Знао је врло добро да у очима тих лица улога несрећног љубавника какве
девојке, или уопште слободне жене, може бити смешна; али улога човека који трчи за удатом

женом, који и живот залаже да је пошто-пото навуче на браколомство - та улога има у себи
нечег лепог, величанственог, и никад не може бити смешна; и зато он спусти доглед с
веселим осмејком који му је играо око усана испод бркова, и погледа у сестру.
- А зашто нисте дошли на ручак? - рече, посматрајући га са уживањем.

- То треба да вам испричам. Био сам заузет, и то чиме? Могао бих се кладити у сто, у
хиљаду... да нећете погодити. Мирио сам мужа са човеком који му је увредио жену. Богами! -

Па јесте ли их помирили?
- Готово.