Page 115 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Немам зашто да се савлађујем, нити су ми потребне утехе. Толико сам поносита да
никад нећу допустити да волим човека који мене не воли.

- Ја и не велим то... Једно само, реци ми истину - настави Дарја Александровна узевши је
за руку: - реци ми, је ли ти Љевин говорио?...

При помињању Љевина Кити изгуби и последњу могућност да влада собом: она скочи са
столице, баци пређицу на земљу, и измахујући брзо рукама поче говорити:

- Шта ће ту сад још и Љевин? Не разумем зашто ти треба да ме мучиш? Казала сам и
понављам, ја сам поносита, и никад, никад нећу учинити оно што ти чиниш, враћаш се
човеку који те је преварио, који се заљубио у другу жену. Ја то не разумем, не разумем! Ти то
можеш, а ја не могу!

И изговоривши то, она погледа у сестру, и видевши да Доли ћути тужно оборене главе,
Кити, уместо да изиђе из собе, као што беше наумила, седе крај врата, покри лице марамом и
обори главу.

Ћутање потраја два-три тренутка. Доли је мислила о себи. Бол који је увек осећала због
свог понижења, сад се још појачао кад ју је на њега подсетила сестра. Није очекивала од
сестре такву суровост, и љутила се на њу. Кад одједном зачу шуштање хаљине, и у исто време
звук задржаваног јецања које се изненада разлеже, а нечије је руке одоздо обгрлише око
врата. Кити је клечала пред њом.

- Долињка, ја сам тако, тако несрећна! - прошапта она као кривац.

И обливено сузама мило лице њено зари се у сукњу сестрине хаљине.
Као да су баш сузе биле оно потребно уље без којег није могла успешно прорадити

машина узајамног поверења међу сестрама - после суза сестре нису више говориле о оном
што их је занимало, али говорећи и о другом, оне су се разумеле. Кити је разумела да су њене
у љутини избачене речи о неверности мужевљевој, и о понижењу, потресле јадну сестру до
дна душе, али да јој је сестра то опростила. Доли је опет разумела све што је хтела знати;
уверила се да су њене претпоставке сигурне: да се туга, неизлечива Китина туга састоји баш
у томе што ју је Љевин просио, а она га одбила, а Вронски је преварио, да би она сад била

готова да воли Љевина и мрзи Вронског. Кити јој о свему томе не рече ни речи; говорила је
само о своме душевном расположењу.
- Немам за чим да тугујем - говорила је умиривши се - али, можеш ли ме разумети: све ми

је постало гадно, одвратно, грубо, а пре свега ја сама. Не можеш замислити како о свему
рђаво мислим.

- Каквих рђавих мисли можеш ти имати? - запита Доли смешећи се.
- Најгоре и најгрубље; како да ти кажем. То није туга, није чамотиња, него нешто много
горе. Као да се све што је било добро у мени, негде сакрило, а остало само оно што је рђаво.
О како да ти кажем? - настави она кад виде недоумицу сестриним очима. - Тата ми је

малочас говорио... он, чини му се, има на уму само да треба да се удам. Мама ме води на бал:
рекла бих, води ме само зато да ме што пре уда и да ме се отресе. Ја знам да то није истина,
али не могу да одагнам и мисли. Такозване младожење не могу да видим очима. Чини ми се:
премеравају ме. Раније сам уживала да некуд пођем у балској хаљини, наслађивала сам се
сама собом; сад ме је стид, и не знам шта бих. Да, ето! Доктор... Ето...

Кити се збуни; хтеде даље рећи да јој је, откад се с њом десила промена, Степан