Page 158 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Ах, остави то! - рече. - Кад је још било да неко нешто прода, а да му одмах затим не кажу
»то много више вреди!« Међутим, док се продаје, нико ништа не даје... Не, ја видим да си ти
просто узео на зуб овог јадног Рјабињина.

- Можда је и тако. А знаш ли зашто? Ти ћеш опет рећи да сам реакционар, или још неку
страшнију реч; криво ми је, и вређа ме, кад гледам на све стране осиромашено племство,
којем и ја припадам, и, без обзира на изједначење сталежа, веома волим што му припадам... а
осироћавање није услед раскоши, раскош ништа не мари, проживети господски, то је
племићки мосао, то само племићи и умеју. Сада, сељаци око нас купују земљу, и мени то

није криво. Господин ништа не ради, сељак ради, и потискује доконог човека. Тако и треба.
И ја се од срца радујем за сељака. Али ме вређа кад видим да се осироћавање племства
дешава услед некакве, не знам како да кажем, невиности. Овде, закупац-Пољак купио, у пола
цене, од госпође која живи у Ници, дивно имање. Онде, дају трговцу под закуп хектар земље
која вреди десет рубаља, за рубљу. Ти сад, без икаква узрока, поклонио си овоме лупежу

тридесет хиљада.
- Него шта? Да бројим свако дрво?

- Да бројиш, него шта. Ето, ти их ниси бројао, зато их је Рјабињин бројао. Деца
Рјабињинова имаће средства за живот и образовање, а твоја можда неће.

- Е, опростићеш, али има нешто мизерно у том пребројавању. Ми имамо своје занимање,
а они своје, и треба и они да зараде. Уосталом, ствар је свршена, па крај. А, ево моје
омиљене кајгане. Агафја Михаиловна даће нам, без сумње, опет онај дивни зељаник.

Степан Аркадијевич седе за сто и поче се шалити с Агафјом Михаиловном уверавајући је
да одавно није имао такав ручак и такву вечеру.

- Ви бар хвалите - рече Агафја Михаиловна - Константин Дмитрич, што год му даш, макар
и кору хлеба, поједе и оде.
Ма колико се Љевин трудио да се савлада, остајао је туробан и ћутљив.

Осећао је потребу да Степану Аркадијевичу постави једно питање, али се никако није
могао одлучити, није налазио ни подесног начина, ни згодног времена да то учини. Степан

Аркадијевич беше већ сишао доле у собу за спавање, скинуо се, опет се умио, обукао
китњасту спаваћицу и легао, а Љевин се све нешто скањивао око њега, говорио о разним
ситницама немајући смелости да упита што је хтео.

- Како дивно праве сапун - рече, развијајући и загледајући миришљави комад сапуна који
је Агафја Михаиловна спремала за госта, али га Облонски није употребио - Погледај само, то
је прави уметнички производ.

- Да, све је данас већ доведено до савршенства - рече Степан Аркадијевич зевајући
влажно и блажено. - На пример, позоришта и разни забавни... а-а-а! - зевао је. - Електричи
осветљење свуда... а-а!

- Да, електрично осветљење - рече Љевин. - Да... А где је Вронски сад? - упита одједном
остављајући сапун.

- Вронски? - рече Степан Аркадијевич задржавајућ зевање. - У Петрограду је. Отишао је
убрзо после тебе, и отад више није долазио у Москву. Знаш шта, Костја, право да ти кажем -
настави, налактивши се на сто и наслонивши на руку своје лепо румено лице, из којег су
сијале, као звезде, влажне добре и сањиве очи. - Сам си крив. Уплашио си се од супарника. А