Page 159 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

ја, као што сам ти и тада говорио, и сада не знам сигурно на чијој је страни било више
изгледа на успех. Зашто ниси јуришао? Ја сам ти тада говорио да... - Он зевну сам вилицама
не отварајући уста.

»Да ли зна, или не зна да сам је просио? - помисли Љевин посматрајући га. - Јест, има
нешто лукаво, дипломатско у његовом лицу«, и осећајући да је почео да црвени, гледао је
ћутећи право у очи Степану Аркадијевичу.

- Ако је тада и могло бити нечега код ње, то је било сам усхићење спољашњошћу - настави
Облонски. - Тај, знаш потпуни аристократизам, и будући положај у свету, није утицао толико
на њу колико на њену матер.

Љевин се намршти. Увреда због отказа кроз коју је прошао опече га по срцу као свежа
рана. Али, сад је био код куће, а код куће и зидови помажу.

- Стани, стани - рече прекидајући Облонског. - Ти кажеш: аристократизам. Допусти ми да
те упитам: у чему се састоји тај аристократизам Вронскога, или свеједно чији,
аристократизам због којег се ја запостављам? Ти сматраш Вронског за аристократу, а ја га не
сматрам. Човек, чији се отац издигао из ничега помоћу сплеткарења, чија мати богзна с ким

није била у љубавним односима... Не, извини, ја сматрам за аристократу себе, и људе мени
сличне, који у прошлости могу показати три-четири честита поколења породица које су
стојале на највишем ступњу образовања (даровитост и ум, то је друга ствар), и које никад и
ни пред ким нису подлачиле, којима никад нико није био потребан као што је живео мој
отац, и мој дед. И знам још много таквих. Теби се чини ниско: кад ја бројим дрвета у шуми; а
ти поклањаш Рјабињину тридесет хиљада; али ти ћеш добити закуп, и још шта ти ја знам, а ја
нећу, и зато ценим и чувам наслеђено и стечено... Ми, ми смо аристократи, а не они који
живе од милостиње силних овога света, и које можеш купити за двадесет копјејака.

- А коме ти то? Ја се слажем с тобом - говорио је Степан Аркадијевич искрено и весело,
мада је осећао да Љевин под именом: оних који се могу купити за двадесет копјејака,

подразумева и њега. Љевиново живо иступање искрено му се свидело. - Коме ти то? Иако
много што од оног што кажеш о Вронском, није истина, нећу о томе да говорим. Кажем ти
отворено: ја бих, да сам на твом месту, пошао са мном у Москву и...

- Не. Не знам да ли ти је познато, или није, мени је то свеједно, и рећи ћу ти: ја сам је
просио, и одбили су ме, и сад је Катарина Александровна за мене једна тешка и срамна
успомена.

- Зашто? То је глупо!
- Да не говоримо више о томе. Опрости, молим те, ако сам био груб према теби - рече
Љевин. Сад, пошто је изговорио све што је хтео, опет постаде онај који је био јутрос. -

Љутиш ли се ма мене, Стиво? Молим те, не љути се - рече, и смешкајући се узе га за руку.
- Не, не, ни најмање! Зашто бих се љутио? Мени је мило што смо се објаснили. Знаш шта,

јутарњи прелет врло је леп. Да пођемо, шта велиш? И да не спавам, него право оданде на
станицу.
- Дивота.