Page 173 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

да запажа испољавана људска осећања, он је јасно видео да отац, гувернанта, дадиља, и сви,
не само што Вронског нису волели, него су са одвратношћу и страхом гледали на њега, мада
нису ништа говорили о њему; а мати да гледа на њега као на најбољега пријатеља.

»Шта ли то значи? Ко је он? Како треба њега волети? Ако то не разумем, ја сам крив; или
сам глуп, или рђав дечко«, мислило је дете, и отуда је долазио онај упитни, истражујући,
делимице непријатељски израз, и бојажљивост, и неједнакост, због чега се тако нелагодно
осећао Вронски. Присуство тог детета изазивало је у Вронском оно необјашњено осећање
мрског гнушања које се у последње време у њему почело јављати. Присуство тог детета

изазивало је у Вронском и у Ани осећање, слично осећању морепловца који по компасу види
да се правац, којим се он брзо креће, много разилази са правцем којим треба ићи, али да није
у стању зауставити кретање, да га оно у сваки минут удаљава више и више од правога правца,
и да је сазнање да одступа од истинског правца исто што и признање да иде у пропаст.

То дете, са својим наивним погледом на живот, било је Компас који је њима показивао
степен њихова одступања од онога што су знали, али нису хтели да знају.

Овога пута Серјожа није био код куће, и Ана је потпуно сама седела на тераси очекујући
повратак сина који је отишао у шетњу, и кога је киша ухватила. Послала је момка и девојку да
траже, и седела очекујући их.

Обучена у белу широко кројену хаљину, седела је у углу терасе иза цвећа, и није чула
Вронског. Оборивши своју црно-кудраву главу, прислонила је чело уз хладну канту за
заливање што је стајала на огради, и обема дивним рукама, са познатим му прстењем,
придржавала канту. Лепота целе фигуре, главе, врата, руку, сваки пут је, као неочекивано,
поражавала Вронског. Он застаде гледајући је с усхићењем. А кад хтеде да крочи још један
корак да би јој се приближио, она осети његово примицање, одмаче канту и окрете к њему

загрејано лице.
- Шта вам је? Ви сте болесни? - рече он на француском, прилазећи јој. Хтеде да јој

притрчи, али сетивши се да ту може бити још некога, обазре се према вратима балкона и
поцрвене, као што је увек црвенео осећајући да мора да се боји и да се обазире.
- Не, здрава сам - рече устајући и стежући његову пружену руку. - Нисам очекивала... тебе.

- Боже мој! како су хладне те руке! - рече он.

- Ти си ме уплашио - рече она. - Сама сам, чекам Серјожу, отишао је у шетњу и треба
овуда да се врати.

Али поред свег старања да буде спокојна, усне су јој дрхтале.

- Опростите што сам дошао, нисам могао провести дан да вас не видим - настави он на
француском, како је увек говорио кад је избегавао оно ледено и немогућно међу њима ви, и
опасно ти, на руском језику.
- Шта да опростим? Мени је тако мило!

- Али ви сте или болесни или озлојеђени - настави он не пуштајући њену руку и нагињући
се над њом. - О чему сте мислили?

- Све о једном истом - рече она с осмејком. Ана је говорила истину. Ако би је у ком било
тренутку запитали о чему мисли, она би без погрешке могла одговорити: о једном истом, о
својој срећи и о својој несрећи. Ево о чему је мислила баш сад кад ју је изненадио: мислила

је зашто је другима, на пример Бетси (она је знала за њену љубавну везу с Тушкјевичем, коју