Page 172 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXII

Пљусак није дуго трајао, и док се Вронски приближавао циљу уз највећи кас средњака
који је повлачио и побочне коње, те су по блату галопирали, сунце се поново указа, и указаше
се кровови летњиковца; старе липе по вртовима с обе стране главне улице, засијаше мокрим
блеском, са грана је весело капала, а са кровова текла вода. Вронски више није мислио о
томе како ће пљусак покварити хиподром, него се радовао што ће захваљујући овој киши,

Ану сигурно затећи саму код куће; зна је да Алексије Александрович, који се скоро вратио из
бање, још није прешао из Петрограда на летовање.
Надајући се да ће је затећи саму, а да би мање обратио на себе пажњу, Вронски, као што је
увек чинио, сиђе с кола не прелазећи преко мостића, и упути се пешице. И не пође ка улазу са

улице, него уђе у двориште.
- Је ли допутовао господин? - упита баштована.

- Није. Госпођа је код куће. Изволите на спољни улаз, тамо су момци, они ће вам
отворити - одговори баштован.

- Не, проћи ћу кроз врт.

Уверивши се да је сама, а желећи да је изненади, јер јој није био обећао да ће данас доћи,
а она извесно не мисли да ће он пред саму трку то учинити, упути се тераси која је излазила
у врт; придржавао је сабљу и опрезно корачао по песку путање засађене цвећем. Вронски
заборави сад све што је путем мислио о тешкоћи и тежини свога положаја. Мислио је само:
да ће је сад видети, и то не у машти него живу, сву, каква је у самој ствари. Већ се пео по
стрмим степеницама терасе, кад се одједном сети онога што је увек заборављао, а што је

било најтеже у неговим односима према њој - сети се њенога сина, са његовим упитним
немилим погледом, како се њему чинило.

Тај дечко, чешће него ико други, бивао је сметња њиховим односима. Ако је он био
присутан, ни Вронски ни Ана не само да нису смели говорити о нечему што не би могли
поновити пред свима, него нису себи допуштали да говоре макар у алузијама о ономе што
дечко не би разумео. Нису се о томе договарали, али се то само по себи утврдило.

Обмањивање дечка сматрали би као увреду себи самима. У његову присуству, разговарали
су међу собом као познаници. Али, и поред те обазривости, Вронски је често видео
управљен на себе пажљив и пун недоумице детињи поглед, необичну његову бојажљивост,
неједнакост, час љубазност, час хладноћу и стидљивост дечка према њему. Дете као да је
осећало да између овога човека и његове матере постоји некакав важан однос чији значај оно

не може да схвати.
Заиста, дечко је осећао да не може да схвати тај однос; напрезао се, и није могао да
протумачи себи какво осећање треба да има према том човеку. Са детињском осетљивошћу