Page 174 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

је Бетси крила од света), све то било лако, а њој тако тешко? Та ју је мисао сада, из неких
разлога, особито мучила. Она га упита о тркама. Он јој одговори, и видећи да је узбуђена, и
старајући се да је разоноди, поче јој причати најпростијим тоном о припремама за трку.

»Да ли да му кажем или не? - мислила је, гледајући у његове мирне умиљате очи. - Он је
тако срећан, тако заузет тркама, да неће разумети како треба, неће разумети сав значај тога
догађаја за нас.«

- Али не рекосте ми о чему сте мислили, кад сам ушао - рече он прекинувши своје
причање - молим вас, реците ми!

Она је ћутала, и погнувши мало главу гледала га је испод обрва очима које су сијале иза
дугачких трепавица. Њена рука, која се играла откинутим листом, дрхтала је. Он је видео све
то, и његово лице изрази опет ону послушност и ропску оданост која је њу тако придобијала.

- Ја видим да се нешто догодило. Зар бих ма и за тренутак могао бити спокојан знајући да
сте ви у невољи, а ја је с вама не делим? Тако вам бога, реците ми! - понављао је молећивим
гласом.

»Да, нећу му опростити ако не схвати сав значај овога. Боље и да му не говорим, зашто да
га кушам?« мислила је Ана једнако га гледајући, и осећајући да се њена рука с листићем све
више и више тресе.

- Тако вам бога! - понови он дохвативши јој руку.

- Да кажем?
- Да, да, да...

- Ја сам трудна - рече она тихо и лагано.

Листић у њеној руци задрхта још јаче; она не скидаше с њега очију трудећи се да види
како ће он то примити. Он пребледе, хтеде нешто да каже, али застаде, испусти њену руку и
обори главу. »Да, разумео је сав значај овог догађаја«, помисли она и захвално му стеже руку.

Али, Ана се преварила да је он значај овог саопштења разумео онако како је то она, жена,
разумевала. Кад чу ову вест, он са двоструком јачином осети наступ оног осећања мржње
према некоме; а у исто време разумеде да је криза, коју је желео, сад наступила; не може се
више крити од мужа, неопходно је на неки начин и што пре прекинути овај неприродан
положај. Осим тога, њено узбуђење физички пређе на њега. Он је погледа умиљатим,

понизним погледом, пољуби јој руку, устаде, и ћутећи прође неколико пута по тераси.
- Јест - рече он одлучно, прилазећи јој. - Ни ја, ни ви нисмо гледали на наш однос као на
играчку, и сад је наша судбина решена. Неопходно је окончати - рече он обазирући се - са

овом лажи у којој живимо.
- Окончати? Како да окончамо, Алексије? - рече тихо.

Она је сад била мирна, лице јој је обасјавао нежан осмејак.

- Оставити мужа, и спојити наш живот.

- Он је спојен и овако - једва чујно одговори она.
- Јест, али сасвим, сасвим.

- Али како, Алексије, научи ме, како? - рече она с тужним подсмехом своме безизлазном
положају. - Зар има излаза из оваквог положаја? Зар ја нисам жена свога мужа?