Page 176 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXIII

Вронски је неколико пута покушавао, иако не тако одлучно као сада, да је наведе на
размишљање о своме положају, и увек наилазио на исту површност и лакоћу у суђењу којом
је и сад одговорила на његово изазивање. Као да је у томе било нечега што она није могла
или није хтела себи да јасно представи, као да би, чим почне да о томе говори, она, права
Ана, одлазила некуд, повлачила се у саму себе, а на њено место ступала друга, чудновата,

туђа жена коју он није волео, које се бојао, и која му се одупирала. Али сад се решио да јој
каже све.
- Зна ли он, или не зна - рече Вронски својим обичним чврстим и спокојним тоном - зна
ли он, или не зна, нас се то ништа не тиче. Ми не можемо, ви не можете тако остати,

особито сад.
- Па шта, по вашем, да се ради? - упита она са истим лаким подсмехом. Њој, која се тако

бојала да он њену трудноћу не схвати олако, било је сад криво што је из тога изводио
неопходност да се нешто предузме.
- Казати му све, и оставити га.

- Врло добро; узмимо да ја то учиним – рече она.

- Знате ли шта ће бити? Ја вам то могу унапред испричати - и зла светлост засија у њеним
очима које тренутак раније беху тако љупке. - »А, ви волите другога, и ступили сте с њим у
грешне односе? (Представљајући мужа, она је, исто онако као што чини Алексије
Александрович, нагласила реч грешне.) Ја сам вам предочавао све последице у верском,
грађанском и породичном односу. Ви ме нисте послушали. Сада, ја заиста не могу излагати

сраму своје име... - и име мога сина, хтела је рећи, али није могла да збија шалу са сином... -
излагати сраму своје име« - и још даље у том смислу - додаде она. - Све у свему, он ће рећи,
са својственим му државничким маниром, јасно и тачно, да ме не може пустити, али да ће
предузети потребне мере да спречи скандал. И учиниће, мирно и тачно, све што каже. Ето,
шта ће бити. То није човек, него машина, и то опака машина, кад се наљути - додаде она,

сећајући се Алексија Александровича са свима појединостима његове појаве, начина говора,
и окривљујући га за све што је могла у њему наћи рђавог, не опраштајући му баш ништа пред
лицем страшне кривице којом је она пред њим била крива.
- Али, Ана - рече Вронски убедљивим, меким гласом, старајући се да је умири - ипак је

потребно да му се каже, а после ћемо се управљати према ономе шта он буде предузео.
- Шта ћемо радити? Да бежимо?

- А зашто да и не бежимо? Ја не видим могућност да наставимо овакав живот... И не себе
ради - ја видим да ви патите.