Page 177 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Јесте, побећи, постати ваша љубавница - рече она пакосно.

- Ана! - нежно је корећи рече он.
- Јесте - настави она - постати ваша љубавница, и упропастити све...

Опет хтеде рећи: сина, али није могла да изговори ту реч.

Вронски је тешко примао како њена јака и честита природа може да сноси овај лажан
положај, и да не жели излаза из њега; али се није досећао да је главни узрок за све то била
реч син, коју она није могла да изговори. Она пак, кад би мислила о сину, и његовим будућим
односима према матери која је одбегла од његова оца, њу је хватао такав страх од онога што
је учинила, да није била у стању озбиљно размишљати, него се, као жена, трудила да себе
умири лажним мислима и речима, како би све и даље остало како јесте, и како би на тај

начин она могла заборавити страшно питање: шта ће бити са сином.
- Ја те молим, ја те преклињем - одједном, и сасвим другим, искреним и нежним тоном

рече она, узевши Вронског за руку - не говори никад о томе са мном.
- Али, Ана...

- Никад. Остави то мени. Ја сам свесна све нискости, свег ужаса мога положаја, али то
није тако лако решити као што ти мислиш. Остави то мени, и слушај ме. Не говори никад са
мном о томе. Обећаваш ли ми?... Не, не, обећај ми!...

- Све ти обећавам, али не могу бити миран, особито после овога што си казала. Ја не могу
бити миран кад ти ниси мирна...

- Ја? - понови она. - Мени је, збиља, понекад тешко; али то ће проћи, ако никад не будеш
говорио са мном о томе. Кад о томе говориш са мном, само тада ме то мучи.

- Не разумем - рече он.
- Ја знам - прекиде га она - како је тешко твојој честитој природи лагати, и ја те жалим.

Често мислим како си могао ради мене упропастити свој живот.
- Ја сам сада исто то мислио - рече он - како си ти због мене жртвовала све. И не могу

опростити себи што си несрећна.
- Ја несрећна? - рече она приближујући му се и са усхићеним осмејком љубави гледајући у
њега -... ја, ја сам као гладан човек коме су дали да једе. Можебити да му је хладно, да му је
одело поцепано, и да га је срамота, али он није несрећан. Ја несрећна? Не, ево моје среће...

Чу глас сина који се враћао; прегледа брзим погледом терасу, нагло устаде. Поглед јој
запламти познатим му огњем; брзим покретом подиже своје лепе, прстењем покривене руке,

узе га за главу, погледа га дугим погледом, и примакнувши своје лице са отвореним
насмејаним уснама, брзо га пољуби у уста и у оба ока, па га отисну. Хтеде да оде, али је он
задржа.

- Када? рече шапатом, гледајући је са усхићењем.
- Данас, у један сат по поноћи - прошапта, и тешко уздахнувши пође својим лаким и

хитрим кораком у сусрет сину.
Серјожу је изненадила киша у великом парку, и он се са дадиљом био склонио у
павиљону.

- Дакле, до виђења - рече она Вронском. - Скоро ће и време за трке. Бетси је обећала да ће