Page 179 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXIV

Кад је Вронски погледао у сат на балкону Карењиних, био је такође узбуђен и заузет
својим мислима, да је додуше видео стрелицу на сату али није разабрао колико је сати. Он
изиђе на улицу и упути се, пажљиво корачајући по блату, ка својим колима. Био је до таквог
степена обузет осећањем према Ани, да није ни мислио о томе колико је сати и да ли још
има времена да оде до Брјанског. У њему је остала, као што то често бива, само она

способност памћења која показује шта још има да се уради. Вронски приђе кочијашу који
беше заспао на боку, у косој сенци густе липе, погледа са задовољством на рој мушица које
су у читавим стубовима трептале изнад јаких коња, пробуди кочијаша, скочи у кола и нареди
да вози к Брјанском. Тек кад одмаче око седам километара, он се прибра, погледа у сат, виде
да је пет и по сати и да је одоцнео.

Тога дана било је неколико трка: трка ескортне јединице, затим официрска трка са
дужином стазе од две врсте, друга официрска са дужином стазе од четири врсте, и она трка у
којој је Вронски имао да се такмичи. На своју трку има времена да стигне; али ако пође до
Брјанског, стићи ће у последњи час, пошто већ дође сав Двор. То не би било лепо. Али, дао је

реч Брјанском да ће доћи, и зато одлучи да иде, и нареди кочијашу да не штеди коње.
Стиже до Брјанског, пробави код њега пет минута, појури натраг. Брза вожња потпуно га
умири. Све мучно у његовом односу према Ани, сва неодређеност која заостаде после
њиховог разговора, све то излете из његове главе, и сад је са насладом и узбуђењем мислио о

трци, о томе да ће ипак стићи на време, а покаткад би синула у његовој машти, као јасна
светлост, мисао о срећи због састанка који је очекивао ове ноћи.

Мисао о предстојећој трци обузимала га је више и више уколико је дубље и дубље улазио
у атмосферу трка, престижући екипаже који су из Петрограда и са летњиковаца ишли на
трке.

У његовом стану није било никога; сви су већ били на тркалишту, само је лакеј чекао код
врата. Док се Вронски пресвлачио, лакеј му саопшти да је већ отпочела друга трка, да су
многа господа долазила и распитивала за њега, и да је дечко из коњушнице двапут дотркивао.

Пошто се преобукао, без журбе (он се никад није журио, нити је губио присебност),
Вронски нареди кочијашу да вози ка баракама. Од барака, видело се читаво море екипажа,
пешака, војника, који су окружавали хиподром; и видело се да у павиљонима врви свет.
Трчала се, вероватно, друга трка, јер баш онда кад је он улазио у бараку, зачу се звонце.
Приближив се коњушници он срете белоногог алата, Махоћинова Гладијатора, кога су,
покривеног шареним покровцем у наранџастој и плавој боји, водили на хиподром.

- Где је Корд? - упита Вронски коњушара.

- У коњушници, седла коња.