Page 181 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

се осмехну весело.

- Ја сам само хтео да ти предам писмо материно. Одговори јој, и не узбуђуј се пред трку.
Bonne chance [70] - додаде смешећи се и оде.

Одмах затим, пријатељски поздрав опет заустави Вронског.

- Не видиш пријатеље! Добар дан, mon cher [71] - рече Степан Аркадијевич, који се и

овде, усред овог петроградског блеска, исто онако као и у Москви, блистао својим руменим
лицем и сјајним рашчешљаним залисцима. - Јуче сам допутовао и веома ми је мило што ћу
гледати твој тријумф. Кад ћемо се видети?

- Сврати сутра у менажу - рече Вронски, и стегнувши га, извињујући се, за рукав од
капута, оде у средину хиподрома где су већ уводили коње за велику трку с препонама.
Ознојене и заморене коње који су већ трчали, коњушари су одводили кући, а на њихово

место долазили су, један за другим, за следећу трку, нови, одморни, већим делом енглески
коњи, у капама, са увученим трбусима, тако да су личили на чудновате огромне птице. С
десне стране водили су танку лепотицу Фру-Фру, која је као на опругама корачала на својим
гипким и доста дугим зглобовима. У близини њеној скидали су покривач са мекоухог
Гладијатора. Крупни, дивни, потпуно правилни облици пастува, са ванредним задњим делом,

и необично кратким, до самих копита усађеним чланковима, нехотице су привлачили пажњу
Вронског. Он хтеде да приђе своме коњу, али га опет задржа један познаник.
- А, ево и Карењин! - рече му познаник с којим је разговарао. - Тражи жену, а она је у
средини павиљона. Нисте је видели?

- Не, нисам - одговори Вронски, и одмах, не погледавши павиљон у којем је била
Карењина, приђе свом коњу.

Вронски још не стиже да прегледа седло, које је раније требало да подеси, кад тркаче
позваше у павиљон да узму бројеве и да се распореде. Седамнаест официра, са озбиљним,
строгим, многи са бледим лицима искупише се у павиљону и разузеше бројеве. Вронском

допаде број 7. Зачу се команда: »Јаши!«
Осећајући да он, заједно са осталим тркачима, представља сада средиште на које су

управљени сви погледи, Вронски, у напрегнутом стању, када су његови покрети обично
постајали лагани и спокојни, приђе свом коњу. За тркачку свечаност Корд беше обукао свој
парадни костим: црни закопчани реденгот, врло укрућени оковратник који му је подупирао
образе, округао црн шешир, и високе чизме. Он је, као и увек, био миран и достојанствен;
држао је коња за оба дизгина стојећи пред њим. Фру - Фру је неприметно дахтала, као у
грозници. Њено око, пуно плама, гледало је искоса на Вронског који јој се примицао.
Вронски завуче прст под колан. Коњ још више искоси поглед, искези се и начуљи ухо. Енглез
напући усне, желећи да се осмехне на то што проверавају његово седлање.

- Уседните, мање ће се коњ узбуђивати.

Вронски се последњи пут обазре на своје такмаце. Знао је да их у трци више неће видети.
Двојица су већ ишли напред ка месту одакле ће се поћи. Гаљцин, један од опасних такмаца и
пријатељ Вронског, вртео се око доратастог ждрепца који се није дао узјахати. Мали хусар, у
уским панталонама, галопирао је, згурен као мачак на сапима, у жељи да подражава

Енглезима. Кнез Кузовљев седео је, блед, на својој крвној кобили из ергеле Грабовског, коју