Page 180 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

У отвореној прегради, Фру-Фру је већ била оседлана. Спремали су се да је изведу.

- Да нисам одоцнео?
- All right! All right! Све је исправно, све је исправно - рече Енглез - не узбуђујте се.

Вронски још једанпут баци поглед на дивне, њему тако драге облике коња, који је дрхтао
целим телом, и једва се одвојивши од тога призора, изиђе из бараке. Довезе се до павиљона у
најзгодније време, кад није обратио на себе ничију пажњу. Баш се завршавала друга трка, и

све очи беху управљене на гардиста напред, и хусара за њим, који су из све снаге терали коње
и примицали се победном стубу. Из средине, и изван круга, сви су се тискали ка победном
стубу; група војника и официра коњичке гарде изражавала је громким клицањем радост због
победе свога официра и друга. Вронски непримећено уђе у средину гомиле готово у исто
време кад удари звоно, које је оглашавало свршетак трке, и кад се високи, блатом попрскани
гардист који је стигао први, опусти у седлу и поче попуштати дизгине своме алатастом, од
зноја потамнелом пастуву који је тешко дисао.

Избацујући с напрезањем ноге, пастув скрати брзи ход свог великог тела, а гардијски
официр, као човек који се пробудио из тешког сна, обазре се унаоколо и једва се осмехну.

Гомила људи, познатих, окружи га.
Вронски је намерно избегавао ону одабрану великосветску гомилу која се одвојена од
других слободно кретала и разговарала пред павиљонима. Дознао је да је тамо била и

Карењина, и Бетси, и жена његовог брата, и нарочито, да се не би растројавао, не хтеде им
прићи. Ипак, познаници су га непрестано сретали и заустављали, причали му појединости
свршених трка и распитивали зашто је одоцнео.

Кад тркаче позваше у павиљон да приме награде, и кад се сви окретоше тамо, старији
брат Вронског, Александар, пуковник са аћутантским гајтанима, средњег раста и тако исто
снажан као и Алексије, али лепши, румен, са црвеним носом и пијаначки отвореним лицем,
приђе му.

- Јеси ли добио моју цедуљицу? - рече он. - Никад те човек не може наћи код куће.

Александар Вронски, без обзира на раскалашан, и особито пијаначки живот, који је водио
и по којем су га сви знали, био је потпуно дворски човек.
Говорећи сад с братом о врло непријатној за брата ствари, и знајући да многе очи могу
бити управљене на њих, одржавао је насмејан изглед, као да с братом говори о некаквој

обичној лакрдији.
- Добио сам, и не знам, збиља, око чега се ти бринеш? - рече Алексије.

- Бринем се, јер ми је сад баш примећено да те нема, и да су те у понедељак видели у
Петерхофу.

- Има ствари о којима могу судити само они који су непосредно њима заинтересовани, а
ствар о којој се ти толико бринеш, таква је...

- Да, али тада се оставља служба, не...

- Ја те молим да се не мешаш, и то је све.
Натмурено лице Алексија Вронског побледе и доња вилица задрхта, што је код њега ретко

бивало. Као човек врло добра срца, он се ретко љутио, али кад се љутио, и када му је дрхтао
подбрадак, онда је био опасан, што је Александар Вронски добро знао. Александар Вронски