Page 356 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Беше јој га жао, и вера у невиност пријатељице поколеба се у њој.

- Ах, то је ужасио, ужасно! А да ли је истина да сте се решили на развод.
- Ја сам се решио на крајње мере. Друго немам шта да радим.

- Немате шта да радите, немате шта да радите... - проговори она са сузама у очима. - Не,
није да немате шта да радите! - рече она.

- То и јесте страшно у невољи овакве врсте, што се не може, као у свакој другој невољи -
неком губитку, смрти - носити крст; већ се мора дејствовати - рече он као погађајући њену
мисао. - Треба изићи из понижавајућег положаја у који сте постављени; не може се живети
утроје.

- Ја разумем, ја то врло добро разумем - рече Доли и обори главу. Она поћута, мислећи о
себи и о свом породичном јаду, и одједном енергичним покретом диже главу и молећи
склопи руке. - Почекајте! Ви сте хришћанин. Помислите на њу. Шта ће бити с њом ако је ви

одбаците.
- Мислио сам о том, Дарја Александровна, и много сам мислио - говорио је Алексије
Александрович. Његово лице покрише црвене пеге, а мутне очи гледаху право у њу. Доли га је

из све душе жалила. - И то сам чинио пошто ми је она лично објавила моју срамоту; оставио
сам да све буде као што је и било. Пружао сам могућност да се Ана поправи, трудио сам се да
је спасем. И шта је дошло? Она није испунила мој најлакши захтев - да сачува пристојност -
говорио је он љутито. - Може бити спасен човек који неће да пропадне; али ако је нечија
природа тако покварена, развраћена, да јој баш пропаст изгледа као спасење, шта се онда
може радити?

- Све, само не развод! - одговори Дарја Александровна.

- Али шта све?

- О, то је страшно. Она неће бити ничија жена она ће пропасти!
- Шта ја ту могу? - подигавши рамена и обрве рече Алексије Александрович. Успомена на
последњи поступак женин тако га раздражи, да је опет постао хладан какав је био у почетку
разговора. - Веома сам вам захвалан за ваше саучешће, али време је да идем - рече он

устајући.
- Не, почекајте! Не треба да је упропастите. Чекајте да вам кажем нешто о себи. Ја сам се

удала, муж ме је варао; из мржње, љубоморе, хтела сам све да напустим, хтела сам и ја... али
сам дошла к себи, а ко ме је спасао? Ана. И ето, живим. Деца расту, муж се враћа у породицу,
осећа своју кривицу, постаје чистији, и ја живим!... Опростила сам. И ви сте дужни да
опростите!

Алексије Александрович ју је слушао, али њене речи нису више дејствовале на њега. У
његовој души појави се опет сва пакост од онога дана кад се одлучио на развод. Он се стресе,
и рече продирућим громким гласом;

- Да опростим, не могу, нећу, и сматрам за неправедно. Ја сам за ту жену учинио све, а
она је све згазила у блато, њој својствено блато. Ја нисам зао човек, нисам никад никога
мрзео, али њу мрзим из дубине душе, и не могу јој опростити баш зато што је сувише мрзим
због свега зла које ми је причинила - изговори он са сузама пакости у гласу.

- Љубите и оне који вас мрзе... - стидљиво прошапута Дарја Александровна.