Page 38 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

и више: моја жена, то је чудесна жена... - Степан Аркадијевич уздахну кад се сети својих
односа према жени, и поћутавши мало, настави: Она има дар да све предвиди. Она скроз
види човека. Али и то није све - она зна шта ће се десити, особито у питањима брака. Она је,
на пример, прорекла да ће се Шаховскаја удати за Брентељна. Нико у то није веровао, а то се

догодило. И она је на твојој страни.
- То јест, како?

- Тако што не само да те воли, него тврди да ће Кити бити зацело твоја жена.

Кад Љевин то чу, лице му одједном обасја осмејак, онај осмејак који граничи са сузама
ганутости.
- То каже! - узвикну Љевин. - Ја сам увек говорио да је твоја жена просто дивна. А сад

доста, доста о томе - устајући с места.
- Добро, али седи.

Љевин није могао да седи. Својим сигурним кораком прође два пута по собици, трепну
очима да сакрије сузе, и тек онда поново седе за сто.

- Разумеј ме - поче он. - Ово није љубав. Ја сам и раније бивао заљубљен, али ово је
друго. Ово није моје осећање, већ је нека спољашња сила завладала мноме. Отпутовао сам,
јер сам дошао до закључка да се то не може збити, разумеш ли, такве среће нема на земљи; и

борио сам се са собом, али видим да без тога нема живота. И треба одлучити...
- Па зашто си онда отпутовао?

- Ах, стани! О, колико мисли! Колико имам да те питам! Слушај. Ти не можеш ни
замислити колико си ми учинио тиме што си ми то рекао. Толико сам срећан, да сам постао
и одвратан, и на све друго сам заборавио. Данас сам дознао да је мој брат Николај... знаш, он
је овде... и на њега сам заборавио. Мени се чини да је и он срећан. Ово је налик на лудило.

Једно је ужасно... ти си ожењен, ти знаш то осећање… ужасно је то што ми стари, већ са
прошлошћу... не љубави, већ грехова… одједном долазимо у најближи додир са чистим,
невиним створењем; то је одвратно, и човек мора осећати да није тога достојан.
- Ти бар немаш много грехова.

- Ах, ипак - рече Љевин - ипак, »с гађењем читам књигу свога живота, дршћем и
[20]
проклињем, и горко се јадам...« Да!

- Шта ћеш, тако ти је то у свету - рече Степан Аркадијевич.

- Једина ми је још утеха, као што стоји у оној молитви коју сам вазда волео: опрости ми
не по заслугама мојим, већ по милосрђу своме. Тако само може ми и она опростити.