Page 40 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Сад се од свега срца кајао што је почео тај разговор са Степаном Аркадијевичем. Његово
особито осећање било је оскврњено тим разговором о супарништву некаквог петроградског
официра, претпоставкама и саветима Степана Аркадијевича.

Степан Аркадијевич се осмехну. Он је знао шта се збива у Љевиновој души.

- Доћи ћу ти једном - рече. - Тако ти је то, брате, жене су стожер око којег се све окреће.
Ето, код мене је зло, врло зло. И све због жена. Реци ми искрено - настави он извадивши
цигару и држећи једном руком чашу - посаветуј ме.

- У чему?
- Ево у чему. Рецимо, ти си ожењен, и волиш жену, али те је занела друга жена...

- Опрости, ја то апсолутно не разумем, као што... свеједно, као што не разумем како бих
ја сад, овако сит, прошао поред пекара и украо колач.

Очи Степана Аркадијевича сијале су више него обично.

- Зашто не? Колач понекад тако мирише да се човек не може уздржати.

Himmlisch ist’s, wenn ich bezwungen
Meine irdische Begier;

Aber doch, wenn’s nicht gelungen,

Hatt’ ich auch recht hubsch Plaisir! [21]

Говорећи то, Степан Аркадијевич лако се смешкао. И Љевин није могао да се не осмехне.

- Шала на страну - настави Облонски. - Разумеј, у питању је жена, мило, кротко створење
које те воли, сирота, нема нигде никог, и све ти је жртвовала. Сад кад је већ учињено,
разумећеш ме, зар сад да је одгурнем? Рецимо да се и растанем с њом, да не бих разорио свој
породични живот, али зар да је не пожалим, не обезбедим, не загладим оно што сам учинио.

- Е ту мене сад извини. Ти знаш да ја све жене делим у две врсте... то јест, не... боље рећи:
има жена, а има... Ја још нисам видео, нити ћу видети посрнула створења која би била
[22]
дивна ; а оваква, као ова намазана Францускиња на каси, са увијеним коврџицама, та је за
мене грдоба, као што су и све те које су посрнуле.

- А реч из Јеванђеља?

- Ах, остави се тога. Христос никада не би казао те речи, да је знао колико ће их
злоупотребљавати. Из целог Јеванђеља упамтили су људи само те речи. Уосталом, ја не
говорим оно што мислим, него оно што осећам. Ја осећам одвратност према пропалим
женама. Ти се бојиш паука, а ја се бојим тих гадура. Сигурно је да ниси проучавао паука и не
знаш њихов морал; тако и ја.

- Лако је теби тако говорити; то је као онај господин у Дикенсовом роману [23] који левом
руком пребацује преко десног рамена сва заплетена питања. Али одрицање чињеница није
одговор. Шта да се ради, реци ти мени, шта да се ради? Жена стари, а ти си пун живота.
Ниси се још ни осврнуо, а већ осећаш да је не можеш волети, ма колико да је поштујеш. И ту
се одједном потури љубав, и онда си пропао, пропао! - рече Степан Аркадијевич с тугом и
очајањем.

Љевин се осмехну.