Page 43 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

чинило кнегињи. Али, са својим кћерима, осетила је она како то није ни лака, ни проста, ни
обична ствар - удавати кћер. Колико се само настраховала, колико јој је само мисли прошло
кроз главу, шта је новца пртрошено, колико је пута долазила у сукоб с мужем - док није удала
две старије кћери. Дарју и Наталију! Сад, кад је почела изводити у свет најмлађу,

преживљавала је иста страховања и сумње и још веће сукобе с мужем него кад је изводила
старије кћери. Стари кнез, као и сви очеви, био је необично осетљив у погледу части и
невиности кћери; он је био лудо љубоморан према кћерима, а према Кити, која је била
његова љубимица, и на сваком кораку је правио сцене кнегињи: зашто компромитује кћер.
Кнегиња је на то од њега била навикла још са првим али сад је осећала да кнежева
осетљивост има више разлога.

Видела је да се у последње време много шта променило у друштву, и да су материнске
дужности постале још теже. Видела је да су вршњакиње њене Кити стварале некаква
[25]
друштва, ишле на неке курсеве , слободно се понашале према мушкарцима, шетале саме
по улицама, многе нису хтеле да праве дубоке поклоне, и, што је главно, све су биле чврсто
уверене да је избор мужа њихова ствар, а не ствар њихових родитеља. »Сад се друкчије удаје,
а не као пре«, мислиле су и говориле све те младе девојке, па чак и стари људи. Али како се

то сад удаје, кнегиња кога није могла да дозна. Француски обичај - да родитељи решавају
дечју судбину - био је одбачен, осуђиван. Енглески обичај - да девојка буде потпуно слободна
- такође није био усвојен, јер није био могућан у руском друштву. Руски обичај наводаџисања
сматрао се као нешто ужасно; то су исмевали сви, па и сама кнегиња. Али како се то треба
удавати, и како удавати кћери, то нико није знао. Сви с којима је кнегиња имала прилике да
разговара о томе, говорили су увек исто: »Та молим вас, у данашње време треба већ једном

напустити тај старовремски обичај. Не удају се и не жене се родитељи, него деца; зато треба
оставити младеж нека ради како зна.« Лако је тако говорити онима који немају кћери!
Међутим, кнегиња је знала да јој се кћер при тим упознавањима може заљубити, и то
заљубити у онога који није за њу, или у онога који се не мисли њом оженити. И ма колико да
су кнегињи говорили како у садање време младеж сама треба да решава о својој судбини, она
није могла у то да верује, као што не би могла веровати, да би за петогодишњу децу најбоља
играчка био напуњен пиштољ. И зато се кнегиња више бринула за Кити него што се бринула

за старије кћери.
Сада, бојала се да се Вронски не задржи само на удварању њеној кћери. Видела је да јој је

кћер већ заљубљена у чега, али се тешила: он је поштен човек, па неће то учинити. Ипак,
знала је како је при данашњој слободи у понашању лако завртети мозак девојци, и како
мушкарци на то површно гледају. Прошле недеље Кити је испричала матери шта је
разговарала с Вронским за време мазурке. Тај је разговор унеколико умирио кнегињу; ипак
није могла бити потпуно мирна. Вронски је казао Кити: он и његов брат тако су навикли да у
свему слушају своју мајку, да никад не предузимају ништа важно док се с њом не посаветују.
»И сада очекујем, као особиту срећу, да ми дође мајка из Петрограда«, рекао је Вронски.

Кити исприча то, не придавајући никакав значај тим речима. Али мати је то друкчије
разумела. Она је знала да стару очекују сваког дана; знала је да ће се стара обрадовати

синовљевом избору, и било јој је чудно што он, бојећи се да не увреди мајку, не проси
девојку; међутим, она је толико желела тај брак, и, више свега, да једанпут одахне од брига,
да је веровала у све. Иако је кнегињи било тешко гледати несрећу најстарије кћери Доли, која
се спремала да остави мужа, узбуђење због најмлађе кћери, чија се судбина сад решавала,