Page 41 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Јест пропао - настави Облонски. - Али шта да радим?

- Не кради колаче.
Степан Аркадијевич се насмеја.

- О, моралисто! Али, разумеј, има две жене: једна тражи своје право, а то право то је
твоја љубав, коју јој не можеш дати: а друга ти жртвује све, а ништа не тражи. Шта да радиш?
На шта да се одлучиш? То је страшна драма.

- Ако хоћеш да ти искрено кажем шта ја о томе мислим, рећи ћу ти да не верујем да ту
има драме. А ево зашто. По моме схватању, љубав... управо обе љубави, које, сећаш се,

Платон дефинише [24] у својој Гозби, обе те љубави служе као пробни камен за људе. Једни
разумеју само једну, а други само другу љубав. И они који знају само за неплатонску љубав,
узалуд причају о драми. При таквој љубави не може бити драме. »Хвала вам лепо на проводу,

збогом« ето ти целе драме. А при платонској љубави, опет не може бити драме, јер је при
таквој љубави све јасно и чисто, јер је...
У том тренутку Љевин се сети својих грехова и унутарње борбе коју је преживео. И
изненада додаде:

Уосталом, можда и имаш право. Врло лако може бити... Али ја не знам, апсолутно не
знам.

- Видиш ли - рече Степан Аркадијевич - ти си врло сређен човек. То је твоја врлина и
твоја мана. Твој је карактер сређен, и ти би хтео да се и цео живот састоји из тако сређених
појава, а то не бива. Ти презиреш државну службу, јер би хтео да посао увек одговара циљу, а

то не бива. Ти би тако исто хтео да човек, радећи, увек има пред собом циљ, да љубав и
породични живот буду једно исто - а тога нема. Сва разноликост, сва драж, сва лепота у овом
животу баш се и састоји у одмени светлости и сенке.

Љевин уздахну и ништа не одговори. Он је мислио о својим стварима и није ни слушао
Облонског.
И наједанпут обојица осетише: иако су пријатељи, иако су заједно ручали и пили вино

које је требало да их још зближи, ипак сваки од њих мисли само о себи, и једном није стало
за другог. Облонски, који је већ толико пута, после оваквих ручкова, осетио раздвојеност
место зближења, знао је шта у таквим приликама треба радити.

- Да платим! - викну и изиђе у суседну дворану, где одмах нађе познаника ађутанта и поче
с њим да разговара о некој глумици и њеном љубавнику. И одмах, у том разговору с
ађутантом, Облонски осети да му је лакше и да се одмара од разговора с Љевином, који га је
увек наводио да се одвећ напреже и умно и душевно.

Кад Татарин дође с рачуном од двадесет и шест рубаља и неколико копјејака и с додатком
за напојницу, Љевин, који би се иначе, као становник са села, згрануо кад би видео толики
рачун, по којем је требало да он плати четрнаест рубаља, сад се и не осврну на то, већ плати
и оде кући да се пресвуче, па да иде Шчербацкима, где ће се решити његова судбина.