Page 44 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

преовлађивало је у њој над свим другим осећањима. Данашњи дан, са појавом Љевиновом,
додао је нову бригу: она се бојала да Кити, која је, као што јој се чинило, имала у један мах
наклоност према Љевину, да Кити не одбије Вронског из претеране савесности, и да, уопште,
Љевинов долазак не задржи и не заплете ствар која је тако близу свршетка.

- Је ли одавно дошао? - упита кнегиња о Љевину кад стигоше кући.

- Данас, maman. [26]

- Хоћу само једно да ти кажем... - поче кнегиња, а по њеном озбиљном и живахном лицу
Кити се сети о чему ће говорити.

- Мама - рече Кити, поруменевши и окрећући матери - молим вас, молим вас, не говорите
ништа о томе, ја знам, ја знам све.

Она је желела исто што и мати, али побуде из којих је мати то желела, вређале су је.

- Хоћу само да ти кажем да девојка, кад пробуди наду у једном...
- Мама, драга, ако бога знате, не говорите. Страх ме је да о томе говоримо.

- Нећу, нећу - рече мати спазивши јој сузе у очима - једно само, душо моја, ти си ми
обећала да нећеш ништа крити од мене. Је ли да нећеш?

- Никад, мама, и ништа - одговори Кити поруменевши и погледавши мајци право у лице. -
Али сад немам шта да вам кажем. Ја... ја... и кад бих хтела, не знам шта да вам кажем, и
како... не знам...

»Не, не, ко има овакве очи, тај не може лагати«, помисли мати и осмехну се, гледајући
кћер узбуђену и срећну. Кнегиња се осмејкивала видећи како се њој, Кити, сиротој, чинило
као нешто велико и значајно оно што јој се у тај мах збивало у души.