Page 45 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 45
XIII
Кити је после ручка и све до почетка вечерњег посела осећала нешто налик на оно што
осећа младић пре боја. Срце јој је јако ударало, и није могла ни на чем да заустави мисли.
Осећала је да је данашње посело, на којем ће се њих двојица први пут видети, пресудно за њу.
И она их је непрестано замишљала, час сваког за се, час обојицу заједно. Кад је мислила на
прошлост, она се са задовољством и с нежношћу заустављала на успоменама о својим
односима према Љевину. Успомене из детињства и успомене на његово друговање с њеним
покојним братом придавале су особиту, поетичну драж њеним односима њему. Његова љубав
према њој, у коју је она потпуно веровала, ласкала јој је и радовала је. И било јој је пријатно
да се сећа Љевина. А у сећања на Вронског уплетало се нешто нелагодно, мада је он био у
великој мери светски и сређен човек; као да је било нечег лажног, не у њему - он је био веома
приступачан и мио - већ у њој самој; док се са Љевином осећала просто, искрено и отворено.
Али, чим би помислила на будућност са Вронским, пред очи би јој излазила срећна и сјајна
перспектива; будућност са Љевином чинила јој се магловита.
Кад се попе горе да се обуче за посело, и кад се погледа у огледало, радосно опази да је
ово један од оних дана који су по њу врло добри, да потпуно влада свом својом снагом, а то
јој је било потребно ради оног што јој је предстојало; осећала је у себи и спољашњу мирноћу
и слободну љупкост у кретању.
У седам и по, тек што сиђе у салон, лакеј пријави: »Константин Дмитрич Љевин.«
Кнегиња је била још у својој соби, а кнез још не беше изишао. »Ето ти«, помисли Кити, и сва
јој крв појури к срцу. Она се престраши кад у огледалу спази како је бледа.
Поуздано је знала да је он зато и дошао раније да би је застао саму, и да је запроси. И тек
сад и први пут, показа јој се цела ствар са сасвим друге, нове стране. Тек сад разумеде да се
питање не тиче саме ње - с ким ће она бити срећна и кога она воли - већ да овог тренутка
мора увредити човека кога воли. И то увредити га страшно... Зашто? Зато што је он, мили
човек, воли, што је заљубљен у њу. Али, нема се куд, тако треба да буде, тако се мора.
»Боже мој, зар баш ја треба то да му кажем? - помисли она. - Зар да му кажем да га не
волим? То би била лаж. Шта да му кажем? Да му кажем да другога волим? Не, то је
немогућно. Идем одавде, идем.«
Већ је била пришла вратима, кад чу његове кораке. »Не! то није лепо! Чега се бојим?
Нисам ништа ружно учинила. Биће што ће бити. Рећи ћу истину. С њим неће бити тешко. Ево
га!« - рече у себи угледавши његову снажну и бојажљиву прилику, са сјајним, у њу упртим
очима.
Она му погледа право у лице као да га моли да је поштеди, и пружи му руку.
- Чини ми се, дошао сам у невреме, сувише рано - рече он обазревши се по празном
