Page 666 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Кад да пођемо? Па, што раније, то боље. Сутра, нећемо стићи. Прекосутра.

- Да... не, чекај. Прекосутра је недеља, треба да одем до maman - рече Вронски и збуни се,
јер чим спомену име матере, осети на себи пажљиви, подозриви поглед. Његова забуна њој
само потврди сумњу. Она плану и измаче се од њега. Није више замишљала учитељицу
шведске краљице, него кнегињицу Сорокину, која је живела у селу близу Москве заједно с

грофицом Вронском.
- Можеш ли поћи сутра? - рече Ана.

- Не могу. За посао због којег идем - пуномоћје и новац не могу добити сутра - одговори
он.

- Ако је тако, онда уопште нећемо ићи.

- А зашто?
- Ја нећу доцније. У понедељак, или никад!

- Зашто то? - као чудећи се рече Вронски. - То нема смисла!

- За тебе нема смисла, јер те се ја не тичем нимало. Ти нећеш да разумеш мој живот.
Једино што ме је овде занимало то је Хана. Ти кажеш да је то претварање. Јуче си говорио да
ја не волим кћер, а претварам се да волим Енглескињу, и да је то неприродно; ја бих желела
да знам какав живот овде за мене може бити природан.

У тренутку, Ана се прибра, и ужасну се што је изневерила своју намеру. Али, премда је
знала да се упропашћује, није могла да се уздржи, није могла да му не покаже како је био
неправичан, није могла да му се покори.

- Ја то никад нисам говорио; казао сам да не симпатишем тој неочекиваној љубави.

- Зашто, кад се хвалиш својом отвореношћу, зашто не говориш истину?
- Ја се никад не хвалим, и никад не говорим неистину - рече он тихо, уздржавајући гнев

који га је обузимао. - Врло ми је жао кад ти не поштујеш...
- Поштовање је измишљено да се сакрије празнина где би требало да буде љубав. А ако ме
више не волиш, онда је боље и поштеније да ми то кажеш.

- Не, ово већ постаје неподношљиво! - викну Вронски устајући са столице. Стаде пред њу
и изговори лагано: - зашто кушаш моје стрпљење? - рече то с таквим изразом, као да би

могао казати још много, али се уздржава. - Оно има своје границе.
- Шта хоћете тиме да кажете? - узвикну она ужаснута, загледајући у отворени израз
мржње који се огледао на целом његовом лицу, а особито у суровим, грозним очима.

- Хоћу да кажем... - поче он, али застаде. - Морам упитати шта ви хоћете од мене?

- Шта могу хтети? Могу хтети само то да ме не остављате, као што мислите - рече она,
разумевши све оно што он не доврши. - Али ја то нећу, то је другостепено. Ја хоћу љубав, а ње
нема. Значи, све је свршено.

Она се упути ка вратима.

- Чекај! Че... кај! - рече Вронски не растављајући мрачне боре на обрвама, али је задржа
за руку. - У чему је ствар? Ја сам рекао да одлазак треба одложити за три дана, а ти си ми на
то казала да лажем, да сам нечастан човек.

- Да, и понављам: човек који ми пребацује да је све жртвовао за мене - рече она сећајући