Page 667 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

се речи раније свађе - гори је од нечасног човека, то је човек без срца.

- Доста, има граница стрпљењу! - узвикну он и брзо испусти њену руку.
»Он ме мрзи, то је јасно!«, помисли она, и ћутке» не осврћући се, несигурним корацима
изиђе из собе. »Воли другу жену, то је још јасније«, говорила је у себи улазећи у своју собу.

»Ја хоћу љубав, а ње нема. Значи, све је свршено, понови она исте речи - и треба свршити.«
»Али како?« упита себе, и седе у наслоњачу пред огледалом.

Мисли о томе: куд ће сад, да ли тетки код које се васпитавала, да ли Дарји
Александровној, или просто сама у иностранство; и о томе шта он сад ради сам у кабинету;
да ли је ово последња свађа, или је могућно измирење; и о томе шта ће рећи о њој сада све
њене бивше петроградске познанице; и како ће на ово гледати Алексије Александрович; и

много других мисли о томе шта ће наступити после раскида, долажаху јој у главу; али се она
не предаваше свом душом тим мислима. У њеној је души стајала нека нејасна мисао која ју
је једино занимала, али она није могла да је обухвати свешћу. Сетивши се још једанпут
Алексија Александровича, сети се и времена своје болести после порођаја, и онога осећања
које је онда не остављаше. »Зашто нисам умрла?« Сети се својих ондашњих речи и ондашњег

осећања. И одједном схвати оно што је било у њеној души. Да, то је била мисао која једина
све решава. »Да, умрети!...«
»И срамота и брука Алексија Александровича и Серјожина, и моја ужасна срамота, све се
спасава смрћу. Умрети - и он ће се кајати, жалиће, волеће, страдаће за мене.« Са сталним

осмејком сажаљења према себи, седела је у наслоњачи, скидала и навлачила прстење на
левој руци, живо замишљајући с разних страна његово осећање после њене смрти.

Кораци, његови кораци који се примицаху, отргоше јој пажњу. Тобоже заузета
намештањем прстења, она се и не окрете према њему.
Он јој приђе, и узевши је за руку тихо рече:

- Ана, да идемо прекосутра, ако хоћеш. Ја на све пристајем.

Она је ћутала.
- Дакле? - упита он.

- Ти сам знаш - рече, и у истом тренутку не могавши више да се уздржи, зајеца.

- Напусти ме, напусти! - говорила је јецајући. - Ја ћу отпутовати сутра... И више ћу од тога
урадити. Ко сам ја? Развратница. Камен о твоме врату. Нећу да те мучим, нећу! Ослободићу
те. Ти ме не волиш, ти волиш другу!

Вронски је преклињаше да се умири, уверавајући је да нема трага поводу за њену
љубомору, да он никад није престајао, нити ће престати да је воли, да је воли више него пре.

- Ана, зашто тако мучиш и себе и мене? - говорио је љубећи јој руке. На његовом се лицу
сад изрази нежност, и њој се учини да је у његовом гласу чула звук суза, а на својој руци
осећала њихову влагу, И у тренутку, Анина очајна љубомора пређе у очајну, страсну нежност;
она га поче грлити, и обасипати пољупцима његову главу, врат, руке.