Page 93 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

осећање стида, као да јој је неки унутарњи глас, баш ту, кад се сетила Вронског, говорио:
»Топло, веома је топло, пече.« »Па шта? - рече она себи, одлучно намештајући се у
наслоњачи. - Шта то значи? Зар се ја бојим да томе погледам право у очи! Па шта? Зар
између мене и тога дерана официра има и може бити других односа осим оних какви бивају

са сваким познаником?« Она се презриво осмехну и опет се лати књиге; али сад никако више
није могла да разуме оно што је читала. Превуче ножићем преко стаклета, па притиште
његову глатку, хладну површину себи на образ, и умало се гласно не насмеја од радости која
је одједном и без узрока обузе.

Осећала је да јој се живци јаче и јаче затежу на некакве чивијице које су се завртале.
Осећала је да јој се очи све већма отварају, да јој се прсти на рукама и ногама нервозно
покрећу, да јој изнутра нешто притисује дисање, и да све слике и звуци у том колебљивом
полумраку необично утичу на њу. Непрестано је била у недоумици: иде ли вагон напред или
натраг, или стоји. Је ли то Анушка поред ње, или нека друга, туђа жена? »Шта је оно преко

наслона: бунда или неко звериње? И зашто сам ја сама овде: да ли сам ово ја или нека
друга?« Тешко јој је било да се предаје том заносу. Али ју је нешто увлачило у њега, и она је
могла, по жељи, да му се предаје или не предаје. Подиже се да дође к себи, одбаци плед и
скиде пелерину са зимске хаљине. За тренутак дође к себи, и разумеде да је сувоњави сељак
у дугом капуту од нанкина, без једног дугмета, био ложач по вагонима, да је загледао у
топломер, и да су ветар и снег улетели за њим кроз врата; али затим јој се опет све побрка...
Тај сељак дугачка струка поче нешто кидати са зида; старица узе пружати ноге дуж целог
вагона и напуни га црним облаком. Затим нешто страшно зашкрипа и залупа, као да некога

кидају, затим јој црвена светлост заслепи очи, и онда све заклони неки зид. Ана осети да
пада. Али то није било страшно, већ пријатно. Глас онога човека који је био умотан и засут
снегом, викну јој нешто изнад уха. Она се подиже и дође к себи; разумела је да је то био
кондуктер и да су на станици.

Замоли Анушку да јој дода пелерину коју беше скинула, и мараму, окрену се и пође
вратима.

- Хоћете ли да изиђете? - упита Анушка.

- Јест, хоћу мало да се освежим на ваздуху; овде је врућина.
И отвори врата. Мећава и ветар јурнуше јој у сусрет, те једва задржа врата. То јој се учини
пријатно. Отвори врата и изиђе. Ветар као да је само на њу чекао: радосно зафијука,
подухвати је и замало не однесе, али се она ухвати руком за хладну полугу, и притежући

хаљину сиђе на перон и зађе иза вагона. Ветар је на степеницама био врло јак, али на перону,
иза вагона, било је тихо. С уживањем и пуним грудима је удисала хладан снежни ваздух, и
стојећи крај вагона посматрала је перон и осветљену станицу.