Page 94 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXX

Јак ветар је грувао и фијукао између вагонских точкова и међу дирецима иза станице.
Вагони, стубови, људи, све што могло видети, беше завејано с једне стране снегом који је све
више завејавао. За тренутак се мећава утиша, а затим опет поче таквом снагом, да се чинило:
не може јој се одолети. Међутим неки су људи трчкарали, весело разговарали, шкрипали по
даскама перона и непрестано отварали и затварали велика врата. Повијена сенка неког

човека промаче јој поред ногу и зачу се звук чекића и гвожђа. »Дај телеграм!« чу се љутит
глас с друге стране, из мећаве и мрака. »Овамо изволите! Број 28!« викали неки гласови, а
умотани људи, у оделу на којем се беше нахватао снег, журили су тамо-амо. Некаква два
господина, са запаљеним цигаретама у устима, прођоше поред ње. Она дахну још једном да
се надише свежег ваздуха, и већ извуче руку из муфа да се ухвати за полугу и да уђе у вагон,
кад неки човек у војном шињелу заклони баш пред њом трепераву светлост фењера. Она се
осврте и умах познаде Вронског. Он салутира, поклони јој се и запита да ли јој што треба и

може ли је чиме услужити. Она га је доста дуго гледала не одговарајући ништа, и премда је
он стајао у сенци, чинило јој се да му види израз лица и очију. То је био онај исти израз
усхићења пуног поштовања, који је јуче начинио такав утисак на њу. Колико је пута себи
говорила тих дана, па и малочас, да је Вронски за њу само један од стотине увек истих
младића које свуда сретамо, да она неће никад себи допустити ни да мисли о њему; а сад, у
првом тренутку виђења обузе је осећање радосног поноса. Није требало да га пита зашто је

ту. Она је то тако поуздано знала као да јој је он казао: да је ту зато да би могао бити тамо где
је она.
- Нисам знала да и ви путујете. Зашто путујете? - рече и пусти руку којом се беше

ухватила за полугу. Неусиљена радост и живахност обасјаше јој лице.
- Зашто путујем? - понови он гледајући јој право у очи - Ви знате, путујем зато да бих

могао бити тамо где сте и ви - рече - друкчије не могу.
У Тај мах, ветар као да беше савладао препреке, понесе снег са кровова вагона, задрма
неко откинуто парче лима, а тамо напред зазвижда тужно и потмуло пиштаљка на
локомотиви. Страхота ове мећаве учини се Ани сад још лепша. Он је рекао баш оно што је

желела њена душа, али чега се бојао разум. Она не одговори ништа, а он по њену лицу опази
да се бори.

- Опростите ми, ако вам је непријатно ово што вам рекох рече он понизно.
Говорио је учтиво и с поштовањем, али тако одлучно и упорно да она дуго не нађе шта да
одговори.

- То је ружно што говорите, и ја вас молим, ако сте честит човек, да заборавите шта сте
казали, као што ћу и ја заборавити - рече она најзад.