Page 96 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXXI

Вронски није ни покушавао да заспи те ноћи. Седео је својој наслоњачи, и час је гледао
право преда се, час посматрао оне који су улазили и излазили; и премда је увек доводио у
забуну непознате људе изразом непоколебљиве мирноће, сад је био још охолији и поузданији.
На људе је гледао као на ствари. Један нервозан младић, судски чиновник, који је седео
према њему, омрзну га због тога изгледа. Младић је припаљивао од њега цигарету, и почињао

разговор с њим, па га је чак и гурао да би му дао да осети како он није ствар него човек; али
Вронски га је ипак гледао као што би гледао фењер, младић је кривио лице осећајући да
престаје да влада собом под утицајем мисли да Вронски не гледа у њему човека.
Вронски није никог и ништа видео. Он је осећао да је цар, не зато што је веровао да је

учинио утисак на Ану - он у то још није веровао - већ зато што га је утисак који је она
учинила на њега чинио срећним и поноситим.

Шта ће из свега тога изићи, он није знао, нити је о том мислио. Осећао је само да је сва
његова досад разбацана растурана снага била прикупљена уједно, и са страшном енергијом
управљена к једној мети блаженства. И био је срећан због тога. Знао је само да јој је рекао
истину: да иде тамо куда она, и да сву срећу живота, једини смисао живота налази сад само у
томе да види њу и да је чује. И кад је у Бологову изишао да попије чашу селтерске воде, и
видео Ану, он је и нехотице баш првом речју казао оно што је мислио. Радовао се што је то
казао, што она сад то зна и мисли о томе. Целе ноћи није спавао. Кад се вратио у свој купе,

непрестано се сећао свих поза у којима ју је видео, свих њених речи, и у његовој машти
стварале су се слике будућности која може доћи, и због које му је обамирало срце.

Кад је у Петрограду изишао из вагона, осећао се, и после непроспаване ноћи, тако свеж и
чио као да се окупао у хладној води. Застао је поред свог вагона очекујући да она изиђе.
»Видећу је још једном - говорио је у себи смешећи се нехотице - видећу њен ход, њено лице;
рећи ће штогод окренуће главу, погледаће ме, можда ће се и осмехнути.« Али пре него што
виде њу, он виде њеног мужа, кога је шеф станице учтиво пратио кроз гомилу света. »Ах, да!
муж!« Сад се тек Вронски први пут сети да је муж лице које је у вези с њом. Он је знао да
она има мужа, али није веровао да он постоји, и потпуно је поверовао тек онда кад је видео

његову главу, рамена, ноге у црним панталонама, нарочито кад је видео како тај муж мирно
узе њену руку као нешто своје.

Кад угледа Алексија Александровича и његово петроградски свеже лице, и његову строгу
прилику пуну самопоуздања, у округлом шеширу, са мало повијеним леђима, он поверова у
њега и обузе га непријатан осећај, сличан оном који би обузео човека кога мучи жеђ, и који је
дошао до извора, па у том извору нашао пса, овцу или свињу која је и попила и замутила
воду. Нарочито га је вређао тежак ход Алексија Александровича, који је љуљао сву полеђину
бедара и млохаве ноге.