Page 90 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

заигра око усана.

- Е, онда су ти твоји skeletons весели, а не мрачни - смешећи се рече Доли.
- Не, мрачни су. Знаш ли зашто путујем данас, а не сутра? То ме мучи, хоћу да ти признам
- рече Ана, па се одлучно завали у наслоњачу гледајући Доли право у очи.

На своје велико изненађење Доли опази да је Ана поцрвенела до ушију, чак до црне,
коврџаве косе која јој је падала по врату.

- Да - настави Ана. - Знаш ли зашто Кити није дошла на ручак? Она је љубоморна на
мене. Покварила сам јој... ја сам па узрок што је овај бал био за њу мучење, а не радост. Али,
веруј да ја нисам крива, или сам крива само мало - рече она таквим гласом и отегну реч

»мало«.
- Е, то си сад казала исто као и Стива! - рече Доли смејући се.

Ана се нађе увређена.

- А не, не! Ја нисам Стива - рече мрштећи се. - Зато ти то и говорим што не допуштам
себи ни за тренутак да сумњам у себе - рече Ана.

Али у тренутку кад је изговарала те речи, она осети да нису истините; она не само да је
сумњала у себе, него је осећала узбуђење кад само помисли на Вронског; а одлазила је пре
него што је намеравала само зато што није хтела да се виђа с њим.

- Јесте, Стива ми је причао да си играла с њим велику мазурку, и да је он...
- Не можеш ни замислити како је то испало смешно. Таман сам мислила да њој

наводаџишем, а оно испало десето. Можда и преко воље...
Она порумене и застаде.

- О, они то одмах осете! - рече Доли.

- Али ја бих била очајна кад би ту било нечег озбиљног с његове стране - прекиде је Ана.
- Уверена сам да ће се све то оправити, и Кити ме неће више мрзети.

- Право да ти кажем, Ана, ја баш много не желим да се Кити уда за њега. И боље би било
да се то поквари, кад се Вроиски могао заљубити у тебе за један дан.

- Ах, боже мој, то би било тако лудо! - рече Ана, и опет јако порумене од задовољства кад
чу исказану мисао која ју је занимала. - Дакле, ја одлазим пошто сам начинила непријатеља
од Кити коју сам тако заволела. Ах, како је она љупка! Али ти ћеш то поправити, Доли? Је
ли?

Доли је једва могла уздржати осмејак. Она је волела Ану, или јој је било пријатно да види
како и она има својих слабих страна.

- Непријатеља? То не може бити.
- Ја бих тако желела да ме сви волите као што ја вас волим; а сад сам вас још више
заволела - рече Ана сузних чију. - Баш сам данас глупа!

Она обриса лице марамом и поче да се облачи.

Пред сам полазак стиже и Степан Аркадијевич, са задоцњењем, румен и весео и
миришући на вино и дуван.

Осетљивост Анина пређе и на Доли, и она, кад последњи пут загрли заову, прошапута: