Page 92 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXIX

»Е, све је свршено, и хвала богу!« беше прва мисао која паде на памет Ани Аркадијевној
кад се последњи пут пољуби с братом који је све до трећег звонцета стајао на вратима
вагона. Она седе на канабе, поред Анушке, и осврте се у полутами вагона за спавање. »Хвала
богу, сутра ћу видети Серјожу и Алексија Александровича, и опет ће мој живот потећи леп,
уобичајен, на стари начин.«

Још увек брижна, као што је била целог тог дана, Ана се удобно и са задовољством
намести; малим, вештим рукама отвори и затвори црвену торбицу, извади мало узглавље,
метну га на крило, лепо уви ноге, и мирно седе. Једна болесна госпођа спремала се да спава.
Друге две госпође започеше разговор с Аном, при чему је дебела старица увијала ноге

гунђајући нешто против грејања. Ана одговори с неколико речи госпођама, али осетивши
унапред да тај разговор неће бити за њу занимљив, замоли Анушку да нађе фењерче, окачи га
за ручицу од наслоњаче, узе из своје торбице ножић за сечење хартије и енглески роман. У
први мах јој се није читало. Прво јој је сметало трчкарање и припремање; затим, кад воз
крену, није могла да не чује клопарање; затим јој, с једне стране, привуче пажњу снег који је

ударао у леви прозор и хватао се на окну, и умотани кондуктер који прође поред прозора сав
засут снегом; и, с друге стране, разговор о ужасној вејавици напољу. Доцније се поче
понављати све једно исто: исто трзање вагона и лупњава, исто ударање снега о прозор, исти
прелази од претеране топлоте ка хладноћи, и обрнуто, исто промицање истих лица у
полумраку, и исти гласови, тако да Ана поче читати, и разумевати што је читала. Анушка је
већ дремала, и великим рукама, у рукавицама од којих је једна била поцепана, придржавала
на крилу црвену торбицу. Ана Аркадијевна је читала и разумевала, али јој је било непријатно

читати, тј., пратити живот других људи. И сувише је хтела сама да живи. Ако је читала како
јунакиња романа двори болесника - хтела да то она иде нечујним корацима по болесниковој
соби; ако читала како члан парламента држи говор, хтела је она да држи тај говор; ако је
читала како леди Мери јаше иза чопора ловачких паса и задиркује своју снаху и изненађује
свакога својом смелошћу, хтела је она то да чини. Али, није се имало куд, и Ана је тамо-амо
премештала глатки ножић својим малим рукама и трудила се да чита.

Јунак романа је већ почео достизати своју енглеску срећу, био близу да постане баронет и
да добије имање, а Ана желела да с њим заједно оде на то имање, кад, наједанпут, осети: да
њега мора бити да је срамота, и да је и њу због истога срамота. Али зашто је њега срамота?
»Што је мене срамота?« запита себе увређено и зачуђено. Па остави књигу, навали се на

наслоњачу и обема рукама стеже ножић за сечење хартије. Није било ничега срамног. Она се
сећаше свих својих успомена из Москве. Све су биле лепе и пријатне. Сети се бала, сети се
Вронског и његовог заљубљеног покорног лица, сети се свих својих односа према њему:
ничега срамног није било. Али, уједно, баш при тим успоменама, све већма ју је обузимало