Page 97 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Вронски је сматрао да само он има право да њу воли. А она, Ана, била је увек иста, и њен
изглед, као и раније, освежавао га је физички, узбуђивао му душу и чинио га срећним.

Вронски нареди Немцу лакеју, који му је притрчао из друге класе, да метне ствари у кола и да
иде, а он приђе њој. Видео је први сусрет мужа и жене, и одмах, као сви заљубљени, запазио
да се она у разговору с мужем помало снебива. »Не, она га не воли, нити га може волети«,
одлучи у себи.

Још док је одзади прилазио Ани Аркадијевној, запази радосно да она осећа како јој он
прилази; осврну се, али чим га познаде, опет се окрете мужу.

- Како сте провели ноћ? - рече Вронски, клањајући се њој и њеном мужу уједно,
остављајући да овај то прими и на свој рачун, и да га, како хоће, позна или не позна.
- Хвала лепо, врло добро - одговори она.

Лице јој се чињаше уморно, и на њему не беше оне игре која тражи да се изрази час у
осмејку, час у живахном погледу; али у тренутку кад га погледа, нешто сину у њеним очима,
и мада се тај сјај одмах утулио, Вронски је у том тренутку био срећан. Она погледа у мужа да

види познаје ли Вронског. Алексије Александрович гледао је у Вронског мрзовољно, сећајући
се расејано ко би то могао бити. Мирноћа и самопоуздање Вронског наиђе ту, као коса на
камен, на хладно самопоуздање Алексија Александровича.

- Гроф Вронски - рече Ана.
- А! Чини ми се да се познајемо - рече Алексије Александрович равнодушно, пружајући

му руку. - Тамо си путовала с мајком, а овамо са сином - рече он, изговарајући разговетно
сваку реч. - Извесно се враћате са одсуства? - рече, и не сачекавши одговор окрете се жени и
поче јој говорити скојим шаљивим тоном: - Да ли се много суза пролило у Москви при
растанку?

Обраћајући се тим питањем жени, он је хтео показати Вронском да жели остати сам с
њом, и окренувши се њему дотаче се шешира; али Вронски се обрати Ани Аркадијевној:

- Надам се да ћу имати част да вас походим - рече. Алексије Александрович погледа у
Вронског уморним очима.
- Мило ће ми бити - рече хладно - ми примамо понедељком.

Затим, раставши се с Вронским, рече жени: - Баш добро што сам имао пола сата времена
да те дочекам, и да ти докажем своју нежност - настављајући све истим шаљивим тоном.

- Ти и сувише подвлачиш своју нежност, да бих је доиста могла ценити - рече она истим
шаљивим тоном, и нехотице слушајући кораке Вронског. »Али шта ме се то тиче?« -
помисли, и поче распитивати мужа како је Серјожа без ње проводио време.

- О, одлично! Mariette вели да је био врло добар, и... морам те ожалостити и рећи... није
му било тако досадно без тебе као твоме мужу. Али још једном, merci, драга моја, што си ми

овај дан поклонила. Наш драги самовар биће усхићен. (Самоваром је он називао чувену
грофицу Лидију Ивановну, зато што се она због свачега узбуђивала и падала у ватру.) Она је
питала за тебе. И знаш, кад бих смео да те посаветујем, рекао бих ти да одеш до ње данас. Њу
увек за све боли срце. Сад је, поред свију других брига, заузета и измирењем Облонских.

Грофица Лидија Ивановна била је пријатељица Аниног мужа и средиште читавог једног
круга петроградског вишег друштва, с којим је Ана, преко мужа, највише била у вези.